Novi mejnstrim i čikaška avangarda

Za mejnstrim muzičare u bilo kom muzičkom žanru, pa tako i u džezu, očekivano je da se u potrazi za inspiracijom radije kreću u okviru postojećih granica vlastite muzike nego da hrle ka novim i neistraženim područjima. Ipak, za razliku od tzv. neokonzervativaca (Wynton Marsalis, Roy Hargrove, Joshua Redman...), koji su polje svog delovanja (makar tokom prvih godina) ograničili na revitalizaciju hard bap obrasca iz 50-ih i 60-ih, muzičari nove američke scene ne okreću se samo baperskom nasleđu, već i džez roku i fri-džezu, kao nepravedno zapostavljenim, a nesumnjivo legitimnim etapama džez istorije.

Samim tim što su uticaji raznovrsni, i glavnostrujaška scena je stilski prilično raznolika. Među najznačajnijim mlađim muzičarima postbap orijentacije su pijanisti Jason Moran i Brad Mehldau, te saksofonisti Chris Potter i Donny McCaslin.

Brad Mehldau

Pod uticajem džez roka, bluza i fanka stvaraju gitaristi Kurt Rosenwinkel i Charlie Hunter, kao i trio Medeski, Martin & Wood. Dvojica muzičara indijskog porekla, pijanista Vijay Iyer i saksofonista Rudresh Mahanthappa, prave muziku koja je mešavina uzbudljivih fri-fank ritmova pod uticajem Stevea Colemana, lirskih pasaža, i divljih, postkoltrejnovskih soloa.

Naposletku, fenomenalni trubač Dave Douglas otišao je najdalje u eklektičnosti: na njegovim albumima se može čuti etno-džez, postbap, fri-džez, te fjužn u svim varijantama, a podjednako je blizak i mejnstrimu i avangardnoj sceni.

Dok se pomenuti muzičari mahom bave rekonstrukcijom postojećeg džez nasleđa, za njujorške muzičare tzv. dauntaun scenene postoje nikakve ograde: džez se meša s popom, rokom, pankom, elektronikom, narodnom, klasičnom, filmskom muzikom. Muzika ima humorističan karakter, prepliću se fri-džez solo deonice, bučne gitare, sofisticirana pop produkcija, neočekivani ritmički prelazi.

John Zorn

Najtipičniji izdanak dauntaun scene je saksofonista John Zorn, čija muzika je urnebesna mešavina fri-džeza, klecmera, panka, roka, metala, filmske muzike, i još mnogo čega. I dok se vode polemike zbog Zornovog umetničkog kredibiliteta, njegov sveprožimajući uticaj na njujoršku džez scenu je neosporan – on je vlasnik izdavačke kuće Tzadik, koja zdušno podržava avangardne muzičare, kao i kluba Stone, u kom se svakodnevno održavaju koncerti improvizovane muzike, a sav prihod od karata ide muzičarima.

Nešto umereniju dauntaun struju čine bendovi poput Sex Mob i The Bad Plus, koji su privukli pažnju obradama pesama Nirvane, Blondie ili David Bowiea, te autorskim radom koji je na granici džeza i popa. Kod sastava The Claudia Quintet improvizacija pada u drugi plan pred kompleksnim aranžmanima i repetitivnom strukturom pesama, povremeno nalik postroku.

Pijanista Matthew Shipp, kada se ne bavi fri-džezom, koketira sa elektronikom, a Uri Caine predstavlja svoju viziju klasične muzike u modernim džez aranžmanima…

Naposletku, treću bitnu struju američkog džeza čine čikaški muzičari, koji su, još od 60-ih godina, kada je osnovana uticajna organizacija AACM (Association for the advancement of creative musicians), ali i kultni sastav Art Ensemble Of Chicago, okrenuti prevashodno fri-džezu i avangardi. I kod čikaških muzičara mlađe generacije oseća se eksperimentalni duh, ako ne i konkretan uticaj njihovih prethodnika iz 60-ih i 70-ih.

Ken Vandermark

Scenom dominiraju Ken Vandermark, koji kombinuje fri-džez, postbap, pa čak i pank rok uticaje, zatim Rob Mazurek, koji sa svojim mnogobrojnim sastavima, među kojima se izdvaja Chicago Underground(duo, trio, kvartet), spaja avangardni džez, ambijentalnu muziku i elektroniku u organsku celinu.

Odmah za njima su avangardni čelista Fred Lonberg-Holm, svestrani bubnjar Hamid Drake (zajedno s njujorškim kontrabasistom Williamom Parkerom čini jednu od najuposlenijih ritam-sekcija na džez sceni) i gitarista Jeff Parker, nešto široj publici poznat kao član kultnog postrok benda Tortoise.