Tokom deset čarobnih godina Kalvin i Hobs bio je dnevni strip objavljivan u nekoliko stotina američkih listova na obe obale, čija je popularnost bila tolika da se mogla meriti i s legendarnim Peanuts Charlesa Schulza. Ovo je, kada se čovek osvrne unazad, pomalo čudan podatak, jer dok su već Peanuts decu pokazivali kao osobe sa, u najmanju ruku, neobičnim pogledom na svet, Kalvin i Hobs je svog glavnog protagonistu, šestogodišnjaka Kalvina, prikazao kao maltene klinički primer psihotika.
Bill Watterson, autor Kalvina i Hobsa, serijal je prekinuo kada je shvatio da želi da se bavi drugim stvarima (recimo, slikarstvom) i da je rekao sve što je imao u mediju dnevnog stripa. Ova restriktivna, zahtevna forma devete umetnosti od autora zahteva samurajsku disciplinu, veliki zanat i niske standarde zabave, ili samurajsku disciplinu, veliki zanat i veliku filozofsku ambiciju. Watterson je, srećom, imao ovo drugo.
Njegovi glavni junaci – dečak Kalvin i njegov plišani tigar Hobs – nazvani su po dvojici velikih mislilaca 17. i 18. veka i tokom čitave decenije su na stranicama dnevnih američkih novina kombinovali najfiniji slepstik humor s prodornim, kondenzovanim filozofskim ili sociološkim opservacijama.
Kalvin i Hobs nije u pravom smislu reči humoristički strip. Njegovim pančlajnima često nedostaje veselost i neretko su obojeni frustracijom i najčistijom tugom, bilo da je reč o dramatičnim ekološkim komentarima ili o gotovo nepomirljivom generacijskom jazu između roditelja koji su nepovratno nestali u malograđanskoj sredovečnosti i potomstva koje razočaranost očigledno turobnom budućnošću kanališe kroz nadrealističke fantazije i destilisanu destrukciju.
Istovremeno, strip Kalvin i Hobs zna da bude urnebesno smešan, iz identičnih razloga. Iako je Watterson kroz ovaj strip nastojao da šalje nedvosmisleno kritičke signale svemu, od televizije, preko školskog sistema i moderne američke porodice iz predgrađa, pa do apologeta potrošačkog društva, njegov najveći doprinos savremenom američkom stripu je nepatvoreni nihilizam u delu namenjenom najširim čitalačkim slojevima.
Kalvin nije samo nestašni glavni junak na tragu Denisa ili Garfilda, on je osoba koja aktivno odbija sve vrednosti društva kome pripada, dionizijski agens rušenja sistema građanskog morala, psihotična dvorska luda koja vrednuje fantazije više od realnosti. A kada kažemo fantazije, mislimo halucinacije, koje prefinjeni Wattersonov crtež prikazuje kao jasne kontraste idiomatskom, jednostavnom karikaturalnom crtežu koji u ovom stripu tradicionalno preovlađuje već decenijama u vidu ustupka jeftinoj štampi.
Nije ovo jedino Wattersonovo istupanje iz stroja; dobro su poznate njegove borbe da spreči komercijalizaciju svog stripa i pojavljivanje njegovih junaka u vidu figura, igračaka i jastučnica. Kalvin i Hobs nije samo strip za petosekundnu razbibrigu. On je jasno iskazan stav, stav o porodici, nesavršenoj, ponekad zastrašujućoj, ali ipak intimnoj u svom bluzu udobnog predgrađa, stav o prijateljstvu, makar izmišljenom, između čoveka i prirode, stav o vrednostima koje valja prevrednovati. A stav ne valja devalvirati trgovinom.
Beogradski System Comics već godinama objavljuje antologije ovog stripa (ovo je deveta po redu), što je hvale vredna aktivnost. Ono što, pak, treba kritikovati je ponešto nizak kvalitet štampe (ovo nije dramatičan problem, s obzirom na to da govorimo o novinskom stripu) i ne sasvim savršen prevod. Uz prihvatanje činjenice da je Wattersonov tekst bremenit (naoko prostom) filozofijom i suvim, ekonomičnim humorom, prevod ipak mora da bude bolji jer su neki od ključnih idioma i čestih fraza američkog engleskog ovde neadekvatno interpretirani.
Uz ove male zamerke ide i topla preporuka da Napad..., kao i ostale antologije Kalvina i Hobsa kod nas objavljene, svakako priuštite sebi. Podsetiće vas zašto se detinjstva sećate sa ogromnom čežnjom i zašto ni za živu glavu ne biste pristali da se u njega vratite.
Komentari