Pleh i polivinil

Razlozi zbog kojih Beogradski jazz festival (BJF) nije postojao između 1990. i 2005. su mnogobrojni, neki više očigledni, neki manje, i o njima se može polemisati danima. Ali činjenica je da tih 15 godina nije bilo ne samo BJF-a, već ni pravih jazz koncerata (sa izuzetkom japanskog benda Ground Zero u kulturnom centru Rex 1997, koji je definitivno bio jedan od najbitnijih koncerata u našem gradu ikada). Pod „pravim“ podrazumevam mlade progresivne jazz bendove, koji ne robuju klišeima, koji jazz miksuju sa svakojakim žanrovima, ljude koji su željni dokazivanja i nisu tu samo da uzmu kintu.

Čast izuzecima, ali sve ono što smo videli (uglavnom) u Centru Sava u tih 15 godina nikako ne može da zadovolji apetite beogradske publike, koja je svojevremeno gledala Milesa Davisa (i to dva puta, još za vreme Tita, početkom 70-ih) ili Ornette Colemana, na primer. Tokom 90-ih svi smo bili uskraćeni za dobre koncerte, koju god muziku preferirali, ali imam utisak da su ljubitelji nekomercijalnog jazza bili najviše uskraćeni.

Prošlogodišnjom reanimacijom BJF-a čini se da smo najzad na putu da povratimo staru slavu jazz Beograda. Prošle godine World Saxophone Quartet, ove E. S. T. i Dave Douglas, sledeće možda Soil and Pimp Sessions. Stvari se pokreću, mladi naraštaji saznaju da Joe Zawinul (all due respect) nije jedini jazzer na svetu

Čast da otvori ovogodišnji festival pripada Bennyju Golsonu, čoveku koji ima 78 godina, svira tenor saksofon, iz Filadelfije je, izdao je preko 50 albuma, svirao krajem pedesetih u orkestrima Dizzyja Gillespija i Art Blakeyevih Jazz Messangersa, početkom šezdesetih sa Art Farmerovim Jazztetom, tog 24. oktobra u Kolarcu nastupiće sa Jazz orkestrom RTS-a. Neko ko je šest godina stariji od Elvis Presleya i svira u Beogradu 2006. definitivno zaslužuje da se pogleda ma ko bio. A Benny Golson je daleko od „ma kog“.

A onda slede prve zvezde festivala, Šveđani Esbjorn Svensson Trio (E.S.T.). Postoje 16 godina, u sastavu su bas, bubanj, klavir, iza sebe imaju preko deset albuma. Njihova muzika je spoj jazza i elektronike, ponekad spoj jazza i pop muzike a ponekada jazza i improv. rocka. Publiku E. S. T.-a predstavljaju u podjednakom broju i jazz ljubitelji, ljudi koji vole rock’n’roll. Uz njujorški trio The Bad Plus, predstavljaju ekstremno progresivnu struju u savremenom jazzu (naročito među bendovima u kojima je klavir vodeći instrument), a jedan od dokaza za to je i pojavljivanje na naslovnoj strani legendarnog američkog časopisa Down Beat, što je ujedno i prvo pojavljivanje nekog evropskog benda na coveru tog magazina koji izlazi čitave 72 godine (mada ta informacija, moram reći na žalost, možda vise govori o samom časopisu nego o E. S. T.). Ako niste tvrdokorni jazz zaljubljenik, a gledali biste nešto na BJF-u, i niste nikada čuli za E. S. T. – posetite Kolarac 24. 10, očekuje vas više nego prijatno iznenađenje.

Nakon koncerata u Kolarcu, nešto posle ponoći u Bitef Art Cafeu, u okviru Round Midnight dela festivala, nastupiće bend takođe Šveđanina Fabian Kallerdahl Galorea, koji na momente podseća na svoje uzore E. S. T., i Nemce Tied and Tickled Trio (mada su mnogo bliži mainstreamu od Nemaca).

Drugo veče festivala otvara Dave Douglas, koji nastupa na Kolarcu sa svojim kvintetom. Douglas je od 1993. do 2006. izdao čak 22 studijska albuma, na kojima kombinuje jazz sa raznim stilovima i žanrovima. Prošlogodišnji blago izelektronizirani album Keystone, koji je u stvari tribjut-kontroverznom glumcu nemih filmova Fattyju Arbuckleu, i na kom između ostalih svira DJ Olive, (muzičar poznat po radu sa Jimom O’Rourkeom, Sonic Youth, Ikue Mori, član je benda We i ne dajte se zavarati time što mu DJ piše ispred imena) – definitivno predstavlja krunu Douglasove karijere. Savršen primer kako treba da zvuči moderan jazz 2005. Ovogodišnji album Meaning and Mystery je za nijansu blizi jazz standardima, ako uzmemo Milesov Bitches Brew period kao standard. Moj lični favorit, i uz E. S. T. tipujem najbolji koncert na festivalu.

Trubač Jon Hassell, koji nastupa sa pratećim bendom Maarifa Street, je učenik legendarnog nemačkog kompozitora Stockhausena, krajem 60-ih svirao je sa jednim od najvećih inovatora u popularnoj muzici La Monte Youngom, pa sve do Briana Enoa i Petera Gabriela početkom osamdesetih. Koliki je perfekcionista govori fakat da je još krajem 60-ih svirao elektronsku muziku (bar se to tako zvalo tada), ispresecanu zvucima trube, a da je prvi solo album izdao tek 1977. U jednom intervjuu na pitanje zašto je prvi album izdao tek u tada, kratko je odgovorio: „Volim da mi je truba čista, da se sija. Prvih 40 godina sam proveo glancajući je“.

Ponoćni program u Bitef Art Cafeu nastavlja Roy Nathanson’ Sotto Voice. Oni koji vole softy jazz se verovatno sećaju da je Roy Nathanson gostovao devedesetih godina u Centru Sava zajedno sa Jazz Passengers i Deborom Harry, dok ga ljubitelji nešto sirovijeg zvuka pamte kao člana legendarne njujorške postave The Lounge Lizards. Na sreću ovih drugih, njegov Sotto Voice zvuči mnogo bliže John Lurieju i ekipi nego bilo čemu drugom – divlji duvači, prekriveni spoken word stihovima u (ne)propisno zadimljenom Bitef Art Cafeu, negde oko pola dva ujutru – u najavi deluju kao atmosfera za pravljenje uspomena. Bez dileme, najzvučnije ime off programa ovogodišnjeg BJF-a.

Treći dan mi je zanimljiv iz dva razloga – prvi što ćemo videti dva skroz različita koncerta jedan za drugim, a drugi taj što ćemo ih gledati u Domu sindikata, mestu koje ću, nadam se, te večeri prestati da pamtim samo po lošim blokbaster filmovima (nije li „loš blokbaster’ pleonazam?). Zvezda večeri je John Scofield sa svojim triom, čovek koji već duži niz godina lukavo rabi fakat da je osamdesetih godina bio član benda Milesa Davisa, i svira jazz koji verovatno nešto bliži onima koji su uživali u Summertime Jazz Festivalu nego onima koji tada nisu osećali da se dešava ista bitno. Jon Scoffield je ipak veliko ime, i izdaje albume zadnjih 30 godina, i ima svoju vernu publiku svuda.

Živo me zanima kako ce Soffieldova publika prihvatiti ono mu prethodi tog dana – 28-godišnji multiinstrumentalista iz Londona Soweto Kinch, koji na divan način spaja jazz i hip-hop. Kako sam kaze, većinu svog života sluša i Charlie Parkera i N. W. A, i smatra sasvim prirodnim spajanje bučnih saxofona i MC-ja. Dobitnik je silnih nagrada, označavan kao najveća nada modernog britanskog jazza, 2003. izdaje debi album Conversations with the Unseen, a ovog septembra mu izlazi dugo očekivani drugi album A Day in the Life of B19 – Tales of the Tower Block (ime albuma zvuči kao npr. soundtrack za HBO seriju The Wire). Soweto Kinch nije jedini koji spaja jazz i rap, pored njega treba pomenuti Youngblood Brass Band (mix new orleans jazza i hip-hopa, preko deset ljudi u bendu, akcenat kompletno na živim instrumentima) i Iswhat (underground rap’n’jazz iz Sinsinatija, pod velikim uticajem Last Poets), ali za razliku od njih Soweto zvuci mnogo školovanije iako je batalio studiranje 1999. ne bi li više vremena posvetio snimanju albuma i sviranju koncerata. Ko kaže da na jazz certu ne može da se skače?

Round Midnight Bitef Art Cafe program tog četvrtka, ispuniće danski Anderskov Accident, mladi bend još jednog multiinstrumentaliste Jacoba Anderskova koji pomalo lice na Claudia Quintet bez etno detalja. Lako se može desiti da ovo bude jedan od onih koncerata o kojima se mnogo pričalo posle nego pre.

James Blood Ulmer je uz Sonnyja Sharrocka jedan od najbitnijih jazz gitarista ikada. Lista ljudi sa kojima je svirao je više nego impozantna: Ornette Coleman, Art Blakey, bivši Coltrenov bubnjar Rashid Ali, Bill Laswell (kultni njujorški basista i producent cije ime se pojavi na bar 50 albuma godišnje – i to ne bilo kakvih albuma) i mnogi drugi. U aprilu 2001. godine u legendarnom „Elvisovom” Sun studiju u Memphisu zajedno sa gitaristom banda Living Colour (koji su gostovali u Beogradu prošle – pretprošle godine) snima jednu od najčudnijih ploča u svojoj 40 godina dugoj karijeri – Memphis Blood: The Sun Sessions. Verovatno najinovativniji saksofonista posle Coltranea Pharoah Sanders, za ovaj album je rekao „da je to najluđi bluz koji je ikada čuo“. U sličnom svetlu će se predstaviti i beogradskoj publici sa svojim Memphis Blood Blues Bandom.

Ponoćni program u Bitef Art Cafeu je rezervisan za francuski etno jazz sastav La Caravane Passa.

Nezvanično poslednje veče festivala nastupa beogradski pijanista Bojan Zulfikarpašić sa svojim Bojan Z Triom, koji kombinuje jazz sa balkanskom muzikom, a ponoćni program je rezervisan za italijanskog DJ-ja Luciana Cantonea, koji je pre svega veliki poznavalac jazza i strastveni kolekcionar ploča, a onda i suvlasnik etikete Isthar, vodeće italijanske kuće kada je u pitanju elektronski jazz.

Zvanično poslednji dan festivala je 29. oktobar kada u Bitef Art Cafeu nastupaju Austrijanci Wolfgang Muthspiel Trio i Švajcarci Christoph grab Quartet.