Teksaški masakr električnom gitarom

Moj profesor srpskog jezika u srednjoj školi, pokojni Milosav Veselinović, pesnik i boem, jednom prilikom nam je na časovima koji su po formi odisali njegovom suštinom objasnio prednost pisma. “Pismo”, kako nam tada reče, “ima veliku prednost nad razgovorom zbog toga što u njemu možeš sve da kažeš, sve, čak i ono što uživo nikada ne bi smeo, čak i ono što bi ona uvek volela da pročita, ali nikada ne bi podnela uživo”.

“Patetika”, kako tada reče moj Sima M. Sarajlija, “nužan je deo ljubavi, ali koristite je samo u pisanoj formi jer uživo ona postaje suvišna, maltene treća osoba. Dobra kao glasonoša, užasna kao društvo”.

U neku ruku, ovo jeste ljubavno pismo, preciznije – pismo o ljubavi. Ljubavi koja nije onakva kakvom se činila dok sam je čekao ali bez obzira na sve, to je – ljubav.

Put benda Štuka u SAD, na festival South By Southwest, obojen je raznim emocijama. Strahovit raspon od sreće do tužne zbunjenosti. Mnogo toga se desilo od kada smo počeli da se bavimo najgorim poslom na svetu. Mnogo ljudi je nestalo, mnogo toga u nama je nestalo, jednostavno se potrošilo. Kad kao klinac sanjaš ovako nešto, onda računaš da će svi biti na broju; to se, nažalost, nije desilo. Nakon godina rada, raspada bendova, pravljenja novih i opet u krug, prosto je nemoguće rasterećen ući u priču. Prosto je nemoguće ne zažaliti za izgubljenim vremenom, za izgubljenim ljudima. Prosto je nemoguće biti klasičan primer rock muzičara ako dolaziš iz Srbije.

Sam polazak je obeležen saobraćajnom nesrećom na relaciji Pančevo-Surčin. Kad smo ušli u kombi, kao po komandi počeo je jak sneg, led je stigao nakon 15 minuta, bandera i zaštitna ograda nešto malo nakon toga. Ljudi kažu – dobro je ako nešto ima malo komplikacija na početku jer lagodan početak garantuje propast na kraju. Po toj logici, sledeće godine bi trebalo da sviramo na Vembliju, jer sve je išlo naopako od dana kad nam je javljeno da sviramo na Festivalu. Nema para, nema sponzora, ko je dao imao je malo da dâ, oni što imaju ne daju (i upravo zbog toga i imaju). Neočekivano lako smo dobili vize i očekivano lako smo ih platili – jer drugog izbora nismo ni imali.

U svakom slučaju, krenuli smo i stigli. Propustili smo avion u Denveru pošto su me odmah odvojili za informativni razgovor. Miroslav je kao manje ružan, ili malo lepši, svejedno, stigao nakon par minuta. Druženje s uniformama potrajalo je taman toliko da ne stignemo na let. Popili smo pivo u nikotinskom sektoru politički korektnog lokala u znak protesta. Protest je prošao zapaženo samo kod konobarice, i to opet samo zbog novca. Ni demonstracije nisu što su bile.

A vala ni blueseri. U redu za overavanje viza smo upoznali crne blues muzičare sa Mauricijusa koji pričaju ruski jezik. Kako kažu, to je kod njih uobičajena pojava. Zamisli, doživiš brodolom i isplivaš na obalu na kojoj te sačekaju crnci koji pričaju ruski?! Miroslav i ja smo plakali od smeha, dok su se Zmeja i Srđan zabavljali na račun službenika koji je dozivao kolegu teškim južnjačkim naglaskom. S tim naglaskom i diskutabilnom bojom glasa ličio je na ogromnu žabu koja je konstantno ponavljala: "Freeeeeeeenk!" Na kraju smo ušli u neki linijski avion a la Krstić i sin, tres'o se ko pevaljka s Ibarske.

Na tvrd teren u Ostinu istrčali smo u sledećem sastavu:
Miroslav Milaković - vokal/gitara
Srđan Milivojević - bubnjevi
Milorad Lukić - bas/vokal
Zmejkovski Goran - sve samo ne tonac

U Ostinu smo nastavili sa komplikovanim načinom putovanja koji nam je kasnije postao trejd mark. Shy, devojka koja nam je narednih dana bila domaćica, čekala i čekala je, i nakon toga, sasvim logično, otišla kući. Ono što nije bilo logično je činjenica da se nije javljala na telefon kad smo je zvali sa aerodroma. Kako nam reče, ne javlja se na poziv sa nepoznatog broja. Naša greška. Trebalo je da je pozovemo sa poznatog.

To smo učinili nakon što smo sasvim očekivano upoznali devojku koja je čekala bend iz Francuske, a inače je njena poznanica. Shvatili smo da je to rešenje, nasumice odabereš jednu osobu i ona te garant odvede do osobe koju tražiš. Ništa lakše. Doduše, mi smo se zadovoljili komplikovanijim načinom. Nasumična je nazvala domaćicu, domaćica je nazvala aerodrom, nadležna aerodromska služba nas je kontaktirala putem razglasa, zazvonio je telefon u ćošku, Zmeja u maniru svetskog putnika, kao da to nije ništa, diže slušalicu i stvar rešena – dolazi po nas za 20-ak minuta. Ili je dogovor bio drugačiji, nikada nećemo saznati.

U svakom slučaju, došla je po nas, kašnjenje smo pripisali lošoj sinhronizaciji američkog engleskog i srpskog engleskog. Sa mauricijuskim naglaskom. Prvo veče u Ostinu, prestonici žive muzike, kako piše na ulazu u terminal uz obavezno "dobro došli", proveli smo u tuširanju i susretu sa brzom hranom. Šta je brzo – to je i kuso, a ovo je bio više nego slikovit primer. Ujutru smo shvatili da smo neka Bruce Lee verzija, jer smo se našli Zmajevom gnezdu, i to kakvom! Naime, domaćica i skoro sve njene drugarice koje su se tih dana šunjale po gajbi su lezbijke. Lično nisam nešto opterećen tim stvarima, ali kad je drugo pitanje – prvo je bilo da li sam lepo spavao – bilo u stilu "kakva su prava žena u Srbiji i da li su žrtve nasilja", došlo mi je da skočim s terase.

Pa dobro, bre, preletim 10.000 milja da bih se probudio na političkoj tribini. “Ne da ih bijemo, nego samo zvoni”, rekoh. “Ja, na primer, volim da se skinem do pojasa go, obučem kožne pantalone s lancima, pustim W.A.S.P. pa kad raspalim...” One me onako bledo gledaju, ne znaju šta da mi kažu. Samo su nas bleđe gledali kad smo pristojno progovorili engleski. Šta su očekivali, rafal iz AK-47, nešto sa CNN-a, Petka, Kofija Annana, ne znam ni dan-danas.

Najveći problem mladih Amerikanaca je nedostatak želje za pravim obrazovanjem, za pravim činjenicama. Verifikacija je jedino što ih interesuje. Škola služi ne da bi se obrazovao, nego da bi uspeo u životu. U tom smislu nikada nisam ni gledao ozbiljno da njihove stavove. Sutra da ih neko ubedi u suprotno, što i nije baš teško, vešali bi homoseksualce, pa bi samo prštalo. Žene bi se same mlatile, a muškarci bi dobrovoljno išli na robiju zbog toga. Krajnja neodgovornost je ovde postala civilizacijska tekovina, kulturološki obrazac, kućno vaspitanje. Upravo se to odrazilo i na današnju rock scenu i publiku koja je prati. Na našu veliku žalost, ovde nismo našli r’n'r, barem ne onaj koji smo mislili da ćemo naći. Umro je u Parizu odavno.

Sam nastup je bio potvrda da nešto sa rock civilizacijom nije u redu. Naš nastup nije bio izuzetak. Ludnica je počela ujutru, kad su stigla pojačala. Nešto neverovatno se desilo kad smo ih uneli u kuću, svi su odjednom postali još nervozniji a to je već bilo previše. A kako i ne bi, prvi put nakon toliko sviranja na svemu i svačemu imamo priliku da sviramo na stvarno jakim i kvalitetnim pojačalima koja su tu samo zbog nas – ulog se znatno povećao.

Pojačala su stigla do nas zahvaljujući Chipu Wallkeru, suprugu naše ortakinje Maje. Doduše, za tako nešto ga je kvalifikovalo nešto drugo – radno mesto tehničara u gigantu poznatijem pod imenom Metallica. Poznanstvo s Majom je nas kvalifikovalo kod njega. Čovek nam je više nego pomogao, bez njega bi sve bilo daleko teže i siromašnije. Jednostavno je izvadio 5.000$, uzeo pojačala i sutradan ih vratio uz povraćaj novca. To je prednost kad si deo muzičkog biznisa, sva vrata su ti otvorena i svaki aranžman je moguć. Drugi bendovi su iznajmljivali daleko lošija pojačala za 150-200$ po komadu, uz obavezan depozit. Koliko para – toliko muzike.

Za samo četiri dana nastupilo je 1.400 izvođača, neki tvrde da ih je bilo čak 1.600. Jednostavno je nemoguće videti baš sve što te interesuje a u tome i jeste bio problem, većinu nije interesovalo ama baš ništa, tako da im je jednostavnije bilo da vide sve. Čudno zvuči, ali je tako kako je. U toku samo jedne pesme broj publike je strašno varirao. Non-stop se ulazi i izlazi, to do te mere ide, da prosto ide na nerve. Mi smo imali slučaj da su nam na Search & destroy utrčala dva lika oduzeta od alkohola, napravili opšti haos i na poslednji takt pesme istrčali na ulicu i potukli se s prvim prolaznicima. Naravno da nismo baš toliko dobro svirali, pre će biti da su momci jednostavno našli dobar soundtrack u momentu. Kasnije je jedan od njih protestovao protiv ko zna čega tako što je skinuo gaće na sred ulice. Nema šta, ipak smo mi bend za probranu publiku.

Nakon nastupa je sve bilo lepše jer smo apsolutno rasterećeni mogli da uživamo u festivalu. Ubedljivo najbolje veče u ubedljivo najboljem klubu je bilo dan nakon našeg nastupa. Continental Club očigledno vode ljudi koji se razumeju u r’n'r iz prostog razloga što ga vole.

U klub smo uspeli da uđemo u toku nastupa benda The Paybacks; šta reći sem da su iz Detroita i da apsolutno zvuče onako kako treba da zvuče bendovi iz grada koji je dao MC5, Ted Nugenta, The Stooges i pre svih – Andre Williamsa! Andre je rođen u Detroitu, s tim da je karijeru napravio u Čikagu, ili možda i obratno, nebitno, što se mene tiče – Detroit i tačka. The Paybacks su odlično pripremili publiku za Andrea i ekipu, a onda nakon kratke pauze za cigaretu na binu je izašao bend na čelu s mrtvosanim basistom koji je u oblaku alkoholnih isparenja urlao bez prestanka: "Dame i gospodo, crni kum – Andre Williams!" Uvodna pesma Hallelujah je i neinformisanima stavila do znanja o čemu je reč.