Kec umesto lilihipa

Pre nego što započnem izlaganje o festivalu evropesme - evropjesme - europjesme - europesme - eurosonga - evrosonga -euroglazbe (nadam se da sam pokrio sve političke korektnosti ovde, pa da tekst mirno mogu da pročitaju pripadnici svih većina i manjina u ovoj tvorevini koju neki drsko nazivaju državom), želim prvo da se osvrnem na to zašto bi Popboks zanimala tematika vezana za ovu manifestaciju.

Da govorimo o vremenu od pre 15-ak godina, možda ne bi trebalo puno objašnjenja, ali kulturološko-muzička kontaminacija koja je usledila dovela je do toga da sad po veoma rigidno-elitističkom modelu, a po liniji dužnosti, treba da prezremo sve što ima veze sa ovakvom manifestacijom, jer sada više nije pitanje da li pratimo tu vrstu muzike nego i ko su ti ljudi koji nas sada, posle toliko godina duhovne nemaštine prethodnog režima (koji je postojeća vlast prećutno potapšala po ramenu), predstavljaju na ovoj manifestaciji. Sve to zajedno otežava i posao jednog ovakvog sajta i žanrovskih okvira koji on pokriva, koji zbog postojeće situacije ostaje alternativan, iako mu u naslovu stoji pop. A ko je današnji „pop“ u Srbiji i zašto više čak ni Negative ne dobijaju prostora na takvom takmičenju, sada zaista ostaje na savesti organizatora, koji se baš u poslednje vreme stalno pozivaju na istu.

Opet da potpuno ignorišemo ovaj događaj, naročito posle svega što se odigralo, ponašali bismo se kao srpski žiri na samoj Evropesmi, koji je želeo da ignorisanjem konteksta i činjenica dođe do našeg predstavnika u Atini, po principu stavljanja pod tepih.

Da opet ovaj događaj ne izdvajamo samo zbog socijalno-kulturološke pozadine, već da tu (ipak) ima i nečega što se zove (u past tensu) kvalitet, uvek ću rado podsetiti sve one koji čitaju ovaj tekst da je Evrovizija u svom istorijatu nekada bila jedna jako prestižna manifestacija, koja se rodila šest godina pre prvog velikog hita The Beatlesa (Love Me Do, 1962) i da je paralelno sa velikim razvojem pop kulture kreirala pop zvezde i hitove kao što su France Gall (Poupee de Cire, Poupee de Son), Domenico Modugno (Nel blu dipinto di blu – Volare), Sandie Shaw (Puppet on a String), Vicky Leandros (L’Amour est Blue), ali i ono što je najvažnije, verovatno najpoznatiju pop pojavu posle Beatlesa, bend ABBA. Ako vam to ništa ne znači u životu, onda me čudi da ste tekst pročitali i do ovde.

S druge strane, Evrovizija, kao potencijalno ultimativni kemp događaj, s godinama je počeo da prelazi na svoju mračnu (trash) stranu, gubeći na originalnom kvalitetu, ali prvenstveno na relevantnosti na globalnoj muzičkoj sceni. Pored očiglednog pada kvaliteta u pesmama, Evrovizija je odavno prestala da igra neku bitnu ulogu na najuticajnijoj od pop lista – UK Top 40.

Naime, Domenico Modugno (Volare) i ABBA (Waterloo) su svojevremeno probili čak i Billboard top 10 i ostavili kolektivnog traga i na američku svest. Međutim, poslednji pobednik iz zemalja koje nisu sa engleskog govornog područja koji je stigao na br. 1 u Britaniji je Nicole – Ein Bisschen Frieden (A Little Peace), nemački predstavnik iz 1982. godine.

Sve što je ostalo zabeleženo od ’90-e pa nadalje bio je solidan evropski hit i br. 11 u Britaniji Dana International – La Diva (1998, Izrael) i Sertab Erener – Everyway That I Can (2003, Turska), koja je i dalje čest posetilac kanala VH1. Takav skor je gotovo beznačajan za neko dublje muzičko vrednovanje ove manifestacije (što ne znači da neki od njih nisu imali super karijeru na Malti ili u Uzbekistanu), a naročito ako znamo da je poslednja velika zvezda koju je lansirala ova manifestacija Johnny Logan. A on je pobedio 1987. godine, kada je šest baklji još gorelo u grbu naše zemlje.

Šta je jedna takva manifestacija značila iz perspektive naše nesvrstane SFRJ? Pa, možda upravo svrstanost. I to ne sa „onim“ blokom, čiji smo prefiks „istočni“ tako s prezirom i arogancijom izgovarali, nego sa onim drugim, koji nas je prigrlio u taj elitistički evropski krug samo pet godina posle osnivanja festivala. Dovoljno je da napomenem i činjenicu da je Grčka, zbog svoje političke situacije i vojnog režima, prvi put nastupila tek 1974. godine, kada je ABBA pobedila, a da smo mi suvereno ostali jedina istočnoevropska zemlja koja je učestvovala na Evroviziji više od 30 godina. Naši nastupi su dobijali sve veći značaj 80-ih godina, kada je nanizano dosta uspeha naših predstavnika, što je kulminiralo pobedom hrvatskog benda Riva u Lozani 1989. godine. Ali značaj Rive je sada toliki da može samo da popuni jedan red u enciklopediji jugonostalgije.

Jedan od argumenata ovogodišnje propasti izbora za predstavnika SCG za Evroviziju je bio da je manifestacija bila „ispolitizovana“. Ovde ću pustiti činjenice da govore. Sve zemlje pod nekadašnjom upravom Sovjetskog Saveza prvi put su nastupile 1994. godine, Toto Cutugno pobedio 1990. godine u Zagrebu sa pesmom Insieme 1992. (partijska pesma o EU), Bebi Dol je predstavljajući Jugoslaviju doživela debakl baš 1991. godine dobivši samo jedan poen, Srbija i Crna Gora ne učestvuju na Evroviziji u periodu 1993-2003, Bosni, Hrvatskoj i Sloveniji omogućeno učestvovanje već 1993. godine, od 2000. zaredom pobeđuju Estonija i Letonija. Sve baltičke, skandinavske, balkanske i ex-SSSR zemlje najviše poena daju jedne drugima.

Čemu onda tolika frka?

Kriterijumi su, srećom po nas, pali zajedno sa opštim kvalitetom evrovizijskih izvođača u Evropi, tako da je povratak SCG na ovu manifestaciju 2004. godine bilo pravo osveženje i za samu manifestaciju jer se pesma Željka Joksimovića nadovezala na tzv. etno trend, koji je naročito postao jak u evrovizijskim krugovima posle velikog internacionalnog uspeha pobednice Sertab Erener, koja je premostila tu world music barijeru. Time je potez nekorišćenja mogućnosti da SCG ima predstavnika na ovom takmičenju na kojem smo za jednu godinu uspeli da izbrišemo provaliju od 12 godina odsustva u najmanju ruku glup i nepromišljen.

Da su u Evropi odavno prestali da tretiraju Evroviziju kao ozbiljnu manifestaciju, bez velikih muzičkih pretenzija, govori i to da je evropski žiri prešao na sistem glasanja publike i onoga što narod ište, čak i bez obzira na činjenicu da to ide nauštrb zemljama kao što su Engleska i Irska, koje nemaju toliko komšija koji će glasati za njih. Nažalost, samoupravni sistem je nešto što bi u Srbiji preživelo i atomski rat, tako da se nadmetanje „eminentnih“ stručnjaka u ocenjivanju kvaliteta pesama nastavilo po dobrom starom sistemu nedodirljivih institucija i pravila. Tako sada, recimo, za razliku od nestašice 90-ih, imate razne vrste hleba – beli, polubeli, crni, kukuruzni, ražani, tost... ali „i igara“ se još uvek mora kontrolisati sa malo više instance.

Emotivno potresanje i iščuđavanje srpskog žirija ne bi verovatno bilo toliko veliko da se cela šarada odigrala u podgoričkom studiju sa jednom vazom za cveće i šustiklom, već u gala sali Sava centra, na manifestaciji koju je finansirala Republika Srbija, sa prenosom na televiziji, čiju pretplatu (hteli-ne hteli) plaćaju građani Srbije. Onako da zaboli, evropski. Kao kada Carla del Ponte dođe u Beograd i prvo našim vlastima javi da je Ante Gotovina uhapšen. Tako nekako.

A sve zajedno to je bio samo jedan Dan mrmota u kojem se samo u našminkanijoj i (naizgled) profesionalnijoj atmosferi odigrao isti jeftini i nešmekerski trik, koji je ponovo profitirao na ovdašnjem mentalitetu ljudi, koji nikako da nauče da političku korektnost usmere na pametnije stvari.

P(j)esma je ostala po strani. Boli nas dupe što su i Flamingosi i No Name napravili neke budibogsnama pesme i što se pobednik u bici između premoralnog i prezabludelog srpskog žirija zakopanog u nekom brozovskom dobu bratstva i jedinstva i prejadnog crnogorskog žirija zaostalog u doba alkaponeovske prohibicije nalazio u pragmatičnosti Bosne, koja je pozvala pobednika Joksimovića da napiše Hariju Varešanoviću njihovu pobedničku pesmu, i Hrvatske, čija Severina ove godine zastupa „srpske interese“ svojom notornom Štiklom. Ili možda u jednostavnoj odluci o slanju pesama po principu reciprociteta.

Smišljajući kako bi bilo najbolje opravdali svoje rešenje, Upravni odbor se pozvao na rušenje „etike i duha“ takmičenja. Apsurda verovatno ima toliko da bi u jednoj Austriji verovatno pola ministara izvršili harikiri na pola puta, ali bitno je da se ne dira u čojstvo ili čast, i u nešto mnogo bitno o čemu prosečan Srbin priča dok se udara u grudi, dok ga bombarduju. A za pamet ćemo lako. Toga ima i to se obično izvozi u inostranstvo.

Upravni odbor je mogao da raspiše i referendum da se „demokratski“ odlučimo da li želimo da se odreknemo svog predstavnika za Evroviziju ili ne. Pod datim okolnostima, svakako. I na kraju da dobije lilihip za to što nisu prepisivali na pismenom zadatku i što su pošteno dobili keca.

Obaveštenje koje smo dobili iz medija je da je taj ključni sastanak protekao u „mirnoj i tolerantnoj atmosferi“ i da posle ove odluke možemo mirno da spavamo znajući da sada više niko ne sme da nas dira. Nešto poput ovoga: „Dragi građani, agresija je završena. Srećan nam mir“.

Hvala što ponovo mislite na nas i Fuck you very much. Vreme je za kolektivni odmor, negde na moru. U Hrvatskoj, pa da. Po sopstvenoj sav(j)esti.