Pored dve stranice stripa koje redovno objavljuje u nedeljniku Vreme, Aleksandar Zograf sarađuje sa brojnim publikacijama (uglavnom u inostranstvu), a njegov se rad proteže i na ilustraciju knjiga, dizajn majica i plakata
 |
 |
Iz intervjua objavljenog decembra 2005. u listu Feral Tribune: 
Postoji više različitih linija kojima se bavim u svom radu na stripu... Ponekad se bavim prepričavanjem snova. Drugi put je moj pristup skoro novinarski. A neki od mojih radova mogu zaista više da liče na ono što biste očekivali od književnog rada nego od strip storije. Već i sam ispovedni ton mnogih od mojih priča podseća na postupak književnika koji progovara kroz vlastito iskustvo. Teško je zamisliti tako nešto u većini popularnih strip storija – zamislite da se Bonelli ili neko od crtača iz njegovog studija pojavi kao lik u stripu o Zagoru!Neprekidno se odvija saradnja sa magazinima i strip časopisima iz različitih sredina, i ja uživam da učestvujem u tome, iako je rad na nedeljnom stripu u listu Vreme strašno ograničio moje raspoloživo vreme. Recimo, upravo sam završio rad na ilustrovanju neobične knjige poezije (nazovimo to horor-poezijom) pod naslovom Abramacabra, prema stihovima koje su napisali Emanuele Del Medico i Francesca Faruolo. Knjiga uskoro izlazi u Italiji, malo nakon zbirke stripova iz Vremena, koji su se već pojavili italijanskom prevodu i nastaviće da izlaze u obliku serijala pod nazivom Appunti u izdanju bolonjske kuće Black Velvet. Iz mojih stripova koji izlaze u listu Vreme moguće je zaključiti da me privlači prošlost, smatram je velikom misterijom. Pogledajte te ulice – njima su nekada hodali neki drugi ljudi, čitave generacije ljudi kao što smo mi. Oni su silom univerzuma iščezli, a nama ostaje da se pitamo kako je razmišljalo neko drugo ljudsko biće, koje je, recimo, u neolitu prolazilo pored ove reke, i mahalo toljagom, ili šta već? To što je moje prodiranje u prošlost Srbije možda produbljenije jeste zato što svoju vlastitu sredinu bolje poznajem. Volim da na buvljim pijacama pronalazim potpuno zaboravljene književne radove; recimo, u jednom od stripova koji su našli mesta u zbirci Tušta i tma obradio sam jedan minorni roman koji je objavljen 30-ih godina, a koji opisuje život u Beogradu tog vremena. Opisan je sloj zelenaša, s jedne strane, i, nasuprot njima, grupice umetnika-buntovnika, koji bi hteli da nešto promene, i uglavnom u tome ne uspevaju. Pomislite da je to skoro neprijatno nalik na današnju situaciju. Ali zatim vas iznenadi pisac romana, koji jednom od glavnih junaka, novobogatašu i bankaru, daje isto ime kao što se zove jedan od današnjih srpskih tajkuna! Ne samo što je isto ime u pitanju, već i veoma slični maniri i karakter. Pomislite da je taj pisac (čije ime ne možete da pronađete ni u najkonciznijoj lokalnoj istoriji književnosti) ipak bio dovoljno darovit da je iza sebe ostavio jedan skoro vidovit zapis... Još jedna tema mojih stripova u Vremenu su putovanja....Kada se nađem u nepoznatom gradu, pokušavam da pronađem neku zanimljivu priču, a ne da se "bavim turizmom". Možete da primetite da je neki grad lep i sjajan (a verujem da sva mesta u kojima žive ljudi imaju neku svoju lepotu i kvalitet koji možete otkriti), ali to nije baš nekakav materijal za priču. Možda zato moje "reportaže" iz evropskih gradova nisu ono što bi se unapred moglo očekivati. Ponekad je to smešno. Recimo, u vreme boravka u Minhenu, tokom jednog razgovora koji je bio upriličen povodom izložbe vezova Gordane Baste (moje supruge i koautorke), i mojih crteža, neko iz publike je pitao šta je to u Minhenu što mi se najviše dojmilo, i što nameravam da opišem u stripu. Ja sam rekao da je to bio susret sa gorilama u minhenskom zoološkom vrtu! Tu nije bilo nikakve zlobe – volim Minhen i imam puno prijatelja u tom gradu. Međutim, tokom boravka u tamošnjem zoo-vrtu desilo se nešto zaista uzbudljivo. Naime, planinske gorile, koje spadaju u veoma stidljive i skrovite životinje, teško trpe zarobljeništvo i obično borave u najudaljenijem delu kaveza, iznenada su ustale iz senke i počele da promatraju ljude, od kojih ih je delila samo staklena ograda. To je bilo fantastično, nezaboravno iskustvo, iako ni danas ne shvatam zašto su te životinje osetile potrebu da urade tako nešto. Približili su nam se zastrašujući, ogromni tata-gorila, i delikatna mama-gorila sa čupavim mladunčetom u naručju, dakle čitava porodica, i stajali su tako na desetak centimetara udaljenosti, gledajući nas pravo u oči... |
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.