„Ispljuvak pun krvi“ - 40 godina kasnije

Pre nekoliko dana iz štampe je izašlo reizdanje čuvene knjige Živojina Pavlovića Ispljuvak pun krvi, koja sadrži njegove dnevničke beleške o studentskim protestima u Jugoslaviji juna 1968. godine.

Ta knjiga je početkom 80-ih zabranjena, a ceo tiraž dostupan policiji je spaljen.

U predgovoru za novo izdanje Ispljuvka, profesor sociologije na Fakultetu političkih nauka Čedomir Čupić naveo je da je Pavlović istakao da studenti nisu znali tačno šta hoće, ali su znali šta neće.

“To su režimu saopštili krvavim ispljuvcima. Iz mutljaga 1968. izronile su razne spodobe: od onih koji ništa nisu razumeli, preko pokvarenjaka, račundžija i budućih dobrih saradnika režima i tajnih službi, do uspaljenika bez jasne orijentacije”, naveo je Čupić, prenosi Tanjug.

O knjizi, koja je objavljena u novopokrenutoj ediciji "Otpori i zabrane" Službenog glasnika, pre dva dana su na promociju u Centru za kulturnu dekontaminaciju govorili akteri studentskih protesta Borka Pavićević i Ljubiša Ristić, urednik edicije Gojko Tešić, te dvoje „učesnika u gužvi“ koja je nastala kada je ova knjiga prvi put štampana 1984. i ceo tiraž uništen: Milan Vlajčić, član saveta edicije Grifon, i glavni urednik Narodne knjige koja je štampala Pavlovićev rukopis Vidak Perić.

Prema rečima Borke Pavićević, koja je priznala da je ovo prvi put da je imala priliku da pročita Pavlovićeve dnevničke beleške iz 1968, u njima je pre svega data veoma dragocena analiza ponašanja intelektualne i umetničke elite tokom tih sedam dana protesta (od 3. do 9. juna), a Pavlović se manje bavio samim studentima koji su protestovali.

Formiranje javnoga mnjenja je, kako je rekla, ono što je zanimalo Pavlovića.

Takođe, ona smatra da je od izuzetnog značaja što je Pavlović u knjigu uključio pismo Nikole Čučkovića u kome je on opisao stradanja na Golom otoku, jer to je bilo prvo otvaranje te tabu teme o žrtavama i dželatima u komunizmu.

Značajnim dokumentarnim materijalom, Borka Pavićević smatra odabrane odlomke iz studentske štampe tokom protesta.

Za Vlajčića je veliki propust izdavača što uz Pavlovićeve dnevničke beleške nije dao njegovu biografiju u kojoj bi ga predstavio kao značajnog i svestranog umetnika, što je neophodna informacija za mlađe čitaoce koji nisu upoznati sa njegovim "likom i delom".

Vlajčić je evocirao uspomene na bitku koju su članovi Saveta i redakcjie Narodne knjige vodili protiv odluke o uništenju 10.000 primeraka knjige.

On je kao mladi novinar u Mladosti pratio protest i, po njegovom mišljenju, bilo je za očekivati da će se „virus protesta koji je dobio globalne razmere proširiti i na beogradske studente koji su imali generalnu probu već krajem 1967. kada su demonstrirali protiv rata u Vijetnamu i policija je i onda primenila silu“.

Ristić, koji je bio među glavnim akterima protesta, insistirao je da je to bila fundamentalističko levičarska pobuna, a nikako "uvezena" iz inostranstva, kako su tvrdile vlasti, te da je bila jedina te vrste u kojoj nije bilo lidera već su svi fakulteti imali svoje akcione odbore.

Blago komešanje u publici u CZKD-u nastalo je kada je Gojko Tešić kao primer današnjih zabrana naveo nevolje koje s finansiranjem ima KPGT Ljubiše Ristića, jednog od najpoznatijih jugoslovenskih pozorišnih reditelja, ali i nekadašnjeg visokog funkcionera zloglasnog JUL-a.

„Slučaj Ljuše Ristića i KPGT-a je veoma zanimljiv i meni je neobično što se o tome ćuti“, rekao je Tešić za Blic.

„To je danas verovatno jedino pozorište koje je jugoslovensko po svom nazivu (Kazalište, Pozorište, Gledališče, Teatar), a koje je stvorio inelektualac koji pripada modernoj istoriji evropskog, a ne samo srpskog pozorišta, i koje zbog toga što je Ristić pripadao jednom znamo kakvom vremenu i što je bio zagovornik jednog drugačijeg političkog mišljenja, sada zbog toga plaća ceh, a to pozorište ne može da deluje. Knjige poput Ispljuvka punog krvi su zato nesporno potrebne da bismo se podsetili na duh zabrana. Međutim, i danas postoji jedan zanimljiv fenomen: ljudi pričaju svoje priče koje im se dopadaju, zaboravljajući da postoje pisani tragovi, a kako je rekao Bulgakov, knjige ne gore. Te frizirane biografije otvaraju priču o autocenzuri, koja je novi tip zabrane.“