EXIT - Dan treći

Čini mi se da to što Exit od četiri hedlajnera ima tri zvezde iz 80-ih dosta govori o muzičkoj klimi u Srbiji. Tako je Billy Idol postao zvezda večeri ispred aktuelnih HIM, pa i ispred zvezda festivala Franz Ferdinanda.

U najznojnijoj atmosferi do sada, možda i u istoriji Festivala, Idol je pokazao da - bez starca nema udarca!

Onoliko koliko nikog nije interesovalo otvaranje koncerta pesmom Devil's Playground sa poslednjeg istoimenog albuma, toliko je atmosfera zagrejana najvećim hitovima Dancing With Myself, White Wedding, Rebel Yell..., da mu je publika lako oprostila “popunjače programa”.

Najveća zvezda Exita ikada po broju prodatih ploča je bio čas nežan (Sweet Sixteen), čas buntovan (Generation X - Ready Steady Go), pomalo dosadan u obradi In the Summertime (u originalu Mango Jerry), ali uvek švaler.

Kuriozitet je da je sa njim svirao originalni dugogodišnji gitarista Steve Stevens, koji nas je počastio setom izvenradnih solaža.

Iznenađujuće uverljivo.

Finski svečani metalci HIM pokazali su se kao suvisao izbor za početak centralnog dela subotnje večeri na Main Stageu. Besprekorno upicanjeni i perfektno navežbani, frontmen Vile Vallo i ekipa su na mahove čak ličili na pravi pravcati rock bend, a prostor ispred njih bio je impresivno popunjen, pogotovo imajući u vidu rani termin u kojem su nastupili.

Konfekcijski pseudogoth fazon HIM-a nije bio bez svojih čari, naročito kada su svirali obrade pametno odabranih pesama.

Solitary Man Neila Diamonda i Wicked Game Chrisa Isaaka zvučale su prijatno i zgodno se uklopile u ostatak repertoara, potcrtavajući činjenicu da su HIM vredni radnici i kompetentni profesionalci.

Malo je, doduše, nezgodno što Valo puši i pije, ali, ne bi trebalo izvoditi ishitrene zaključke – možda to radi samo kad je na poslu.

Ne baš sasvim neočekivano, sinoć se desio najbolji koncert do sada na Petrovaradinskoj tvrđavi.

Ekipa austrijskih surfera je priredila temeljno i sistematično uznemiravanje svih prisutnih na Fussion bini. Ovog puta Sofa Surfers su bili u izdanju bez standardnog MC-ja i ženskog vokala, ali sa sjajnim soul pevačem koji je zvučao kao predivna glazura nekog kompaktnog finog kolača.

Kusali smo dragocenu poslasticu, igrali, vrištali ili samo nepomično dopuštali ultimativnom ritmu da nas izmesti u budućnost.

Ponavljam, po mom mišljenju, najbolji koncert u prva tri dana Festivala.

Sve što je lepo kratko traje! Tako i promocija novog albuma sastava Dog Eat Dog, Walk With Me. To što većina pristutnih nije znala nijednu pesmu sa novog albuma nije sprečilo odličnu komunikaciju publike i benda koja je i više nego odlično prihvatala svaku reč iz usta Johna Connora.

Bend je, s druge strane, krasila ''kompaktnost ekipe'' više nego precizno i uvežbano sviranje koje je izostalo ovog puta.

Što se tiče novog albuma, fanovi ovog sastava definitvno neće biti razočarani.

Jedina stilska novina Dog Eat Dog je – reagge. Naravno, prvovučen kroz njihov crossover filter i iskombinovan sa dosadašnjim hiphop i kalifornija-punk zvukom. New school u kombinaciji sa True Schoolom, kako bi ga opisali članovi Dog Eat Doga.

Kao zaključak, s obzorom na reakcije publike, se izvodi da Exitu definitvno fale bendovi ovakvog stila koji je mogu naći u SAD.

Trenutno ključni domaći mejnstrim rock bend je, u rasporedu izvođača na Fussion bini, drastično drugačijem od najavljenog, nastupio u ranim satima Đuletovog rođendanskog jutra.

Oni koji nisu znali da su Van Gogh uveliko objavili novi album – ako je takvih u ornoj, raspevanoj publici uopšte bilo – teško da su to mogli naslutiti iz nastupa koji se sastojao gotovo iksljučivo od proverenh hitova.

Možda Van Gogh o svom novom albumu Kolo nemaju naročito visoko mišljenje, možda su se prosto rukovodili logikom da nema smisla svirati pesme za koje nisu snimljeni spotovi, tek – okupljenima je servirana rutinska parada hitova sa blagim ukusom tezge.

Tako je srpski rock mejstrim propustio veoma zgodnu priliku da makar više zaliči na vitalnu činjenicu ovdašnje pop današnjice, nego na sentimentalni muzejski eksponat.

Pola sata pre ponoći na hip-hop stejdžu pojavili su se hrvatski Elemental. Nameštanje je nešto duže trajalo, Remi je podelila svoju nervozu sa publikom. Nekoliko pesama morali su da izvedu bez Merime na vokalima zbog tehničkih problema. Na listi za odstrel našli su se tonac i MTV arena (odnosno organizatori) koja je, iznad stejdža neumorno (ispostaviće se tokom čitave večeri) emitovala muzički besmisao. Stvari se sređuju na pesmi Odrastanje - Merima je konačno na bini a publika pokazuje da nije zalutala. Bend se sa lakoćom šetao kroz funk, soul, rnb zvuke, Shot i Remi su ubedljivi i oduševljeni reakcijom publike. U prvim redovima orili su se tekstovi i refreni. Atmosfera se usijava. Remi baca slatki ženski hejt (Napokon). Ređaju se hitovi, Iz dana u dan, Dal’ sjećaš se... Deo publike je odlično upoznat sa katalogom benda, dok je drugi deo ponesen neposrednošću, energijom i tematikom (sivilo svakodnevice). Na kraju dolazi gostovanje Marčela. Publika je oduševljena – nervoza sa početka pretočila se u razmenu pozitivne energije i pravu erupciju emocija.

Oko sat vremena posle ponoći pojavio se Marčelo. Iritiranje sa MTV Arene dobila je svoj adekvatni odgovor – zvuk je bio odvrnut skoro do kraja. Marčelo i ekipa se nisu štedeli. Letele su prozivke, a delovi Marčelove slagalice (Senke, Više, Pozorešite, Sveti bes...) udarali su kao gromovi.

Njegov uspeh svakako nije misterija: Marčelo, pre svega, ima jaku poruku. Svojim rimama on precizno i neumoljivo secira mentalno stanje okruženja, ne oslanjajući se na masne viceve koji prerastaju u pravi manirizam na domaćoj hop sceni.

Sa druge strane, on ne upada u zamku lažnog ego-tripa. Otrovni, brzi skrečevi DJ Raida, odlični vokal Nensi, grupa ubedljivih Mceva (greh bi bilo izdvojiti samo nekog) i sjajan bend, bukvalno su razvalili scenu.

Publika kao da je bila član benda – horsko pevanje, skakanje, ruke gore. Iskrenost je, kao retko kad na ovim prostorima, nagrađena.

Dvočasovni nastup Marčela bio je mračni i drski udarac u glavu i srce koji je pokazao da u ovoj zemlji ima mnogo ljudi kojima je stalo. Na kraju potpuni delirijum – Otkucaji i Wikler Sky koji se razmahao.

Ima li još nešto da se kaže?

Prostor ispred bine se malo raščistio kada je na binu izašao Đorđe Miljenović sa svojim bendom. Nastup je bio kratak pošto je publika bila iscrpljena. Fanatična podrška nije izostala od grupe fanova koji su znali sve tekstove.

Ovaj nastup, nedovoljan za celokupnu sliku, nameće neke nedoumice. Naime, Sky Wikluh Miljenović je neosporno talentovan autor. Njegovo najjače oružje je improvizacija(klavir, gitara ili glas...oružje je nebitno). Biseri koji spontano ispadaju iz njegove glave govore da je reč o izuzetnom potencijalu.

Ono što, međutim, često izostaje je usredsređenost zbog čega dolazi i do potpunog gubljenja kontrole, sa nizom samodovoljnih momenta. Pesme često deluju kao da mogu da odu bilo gde pa čak i da se potpuno rasprše. Naravno, nekoliko pesama sa Zagađenja u Japanu i U kandžama vepra su bile izuzetne.

Foto: Stanislav Milojković, Exit, Beta