Liverpul i Hamburg

Povodom današnje proslave 70. Lennonovog rođendana, što se obeležava celom svetu pa i u Beogradu, donosimo deo feljtona iz "Džuboksa" o ranim danima Beatlesa...

“Jednom davno bila su tri dečka krštena imenima John, George i Paul. Okupili su se zato što im se to sviđalo. Kada su se okupili pitali su se zbog čega sve to, zbog čega? I iznenada su im izrasle gitare i počeli su da stvaraju buku. Začudo, niko nije bio zainteresovan a najmanje ta tri mala čoveka. Uskoro su pro­našli i četvrtog čovečuljka, još manjeg od njih, koji se zvao Stuart Sutcliffe i koji je trčka­rao okolo. Rekli su mu: ’Sinko, nabavi bas gitaru i bićeš u redu.’ I on je nabavio bas gitaru, ali nije bio u redu zato što nije znao da svira. Oni su milosrdno seli sa njim dok ga nisu naučili da svira. Ali, tu nije bilo ritma i jedan ljubazni starac je rekao: ’Vi nemate bubnjeve.’ Uzviknuli su: ’Mi nemamo bubnjeve!’ Uskoro je čitava serija bubnjeva dolazila i odlazila.

Iznenada u Škotskoj, na turneji sa momkom koji se zvao Johny Gentle, grupa (zvana Beatles) je otkrila da nema baš dobar zvuk zato što nisu imali pojačala. Nabavili su ne­ka. Mnogo ljudi pita šta su Beatlesi? Zašto Beatlesi? Uh, Beatles, kako se došlo do tog imena? Pa, kazaću vam. Došlo je u viziji - čovek se pojavio na platnenoj piti i rekao im: ’Od danas ste Beatlesi sa jednim A.’ Hvala, gospodine Čoveče, rekli su mu zahvaljujući.

A onda je čovek sa bradom rekao - hoćete li ići u Nemačku (Hamburg) i svirati moćni rock za seljake, zbog para? A mi rekosmo da ćemo sve svirati moćno samo kada je zbog para.

Ali, pre nego što smo mogli da odemo morali smo da posadimo i odgajimo jednog bubnjara, tako smo odgajili jednog u kraju zvanom West Derby, u klubu zvanom ’Neki Casbah’, a taj nesrećnik se zvao Pete Best. Pozvali smo ga: Hello Pete, dođi u Nemačku. ’Da!’ Zuuuum. Posle nekoliko meseci, Peter i Paul (koji se zvao McArtrey, sin svog oca Jima McArtreya) zapalili su Kino (bioskop) i nemačka policija je rekla: ’Rđavi Beatlesi, morate otići kući i tamo palite svoje engleske bioskope.’ Zuuuuuum, pola grupe. Ali i pre toga, Gestapo je uhvatio mog malog prijatelja Georgea (od Speke) zato što je imao svega dvanaest godina i bio je premlad da glasa u Nemačkoj.

Ali, posle dva meseca boravka u Engleskoj imao je osamnaest i Gestapovci su rekli da može da dođe. Ali, iznenada smo se našli u selu Liverpool gde su mnoge grupe svirale u sivim odelima i Jim nam je rekao: ’Zašto nemate siva odela.’ ’Zato što ih ne volimo, Jim’, rekosmo govoreći Jimu. Posle izvesnog vremena sviranja po klubovima svi su rekli: ’Idite u Nemačku.’ I jesmo. Zuuuum. Stuart ode. Zuum zuum John (Od Wooltona) George (Od Speke) Peter i Paul zuum zuum. Svi odoše.

Hvala vam članovi kluba, od Johna i Georgea (koji su pri­jatelji).”

(Članak Johna Lennona u listu “Mersey Beat”, 6. jul 1961. godine)

Ovaj članak, koji je Lennon napisao u praskozorje popular­nosti Beatlesa u liverpulskom beat-listu “Mersey Beat”, često je pretresan u vreme kada je “četvorka” postala ono po čemu je čitav svet poznaje. Uostalom, gotovo sve što su uradili nemilosrdno je prorešetano lupama bilo profesionalnih radoznalaca, bilo običnog na­roda. U potrazi za “skrivenim značenjem” svaki red koji su napisali pažljivo je analiziran, svaki takt muzike preslušan je i unatrag, a izjave po novinama shvatane su dvosmisleno. Ta pažnja koja im je posvećivana doživljavala je često i groteskne razmere.

Bilo je slučajeva, u vreme dok su još nastupali na koncertima, da su ih pred garderobama dočekivali bogalji verujući u njihove mesijanske i isceliteljske sposobnosti. Međutim, njihove sugrađane iz Liverpoola teško je ubediti u nekakvu specijalnu misiju Beat­lesa. Većini je drago što su baš mladići iz njihovog grada zako­račili na pozornicu svetske slave i proneli ime Liverpula širom sveta, ali se njihove uspomene na Beatlese ne poklapaju sa slikom kakvu svet ima o njima. Oni koji su ih poznavali, a bar pola Liverpula to tvrdi, sećaju ih se kao simpatičnih (nekom manje, nekom više) vetrogonja, koji su uz gitare i nesnosnu buku krali bogu dane po sumnjivim lokalima.

Kada su Beatlesi konačno shvaćeni kao nešto ozbiljnije od pukog uzroka masovne histerije o njihovom rodnom gradu je napisano bezbroj stranica. Cilj je bio da se kroz analizu liverpulskog podneblja objasne uzroci uspeha grupe. Iako je na to potrošeno mnogo reči, naj­bolju sliku Liverpula dao je John Lennon lično. Evo tog njegovog preciznog i pomalo poetičnog opisa:

“To je luka. To znači da je bio manje zabačen nego engleska unutrašnjost (Midlands) ili američki Srednji zapad. To je luka, druga po veličini u Engleskoj, između Londona i Manchestera. Sever je bio mesto gde se zarađivalo u devetnaestom veku, mesto gde su živeli bezobrazni i teški ljudi, gde su živeli prezreni ljudi. Na nas su južnjaci i oni iz Londona gledali kao na životinje. Tu ima mnogo Iraca, crnaca i Kineza, ljudi svih vrsta. Isto kao u San Francisku...

Nema ničeg velikog u Liverpulu, to nije američki grad. Vremenom je postajao siromašan, vrlo siromašan grad i težak. Ali, ljudi imaju duha jer su u velikom bolu i šale uvek vrcaju. Vrlo su domišljati. Pravo kosmopolitsko mesto. Mornari su dolazili kućama sa blues pločama iz Amerike. Pored Londona tu je bilo najviše sledbenika ‘country and westerna’. Uvek iza Lon­dona...

Čuo sam 'Country and western' u Liverpulu pre nego što sam čuo rock 'n' roll. Ljudi tu - i u Irskoj je isto - uzimaju svoj 'kantri i vestern' veoma ozbiljno. Pre pojave rocka u Liverpulu su postojali poznati folk, blues i 'kantri-vestern' klubovi. Sećam se prve gitare koju sam ikada video. Pripadala je momku u kaubojskom odelu, sa zvezdama, kaubojskim še­širom. Ti momci su se osećali kao pravi kauboji i uzimali su to veoma ozbiljno.”

Iako je atmosfera koja je vladala u Liverpulu sredinom pedesetih imala dosta uticaja, ne treba upadati u grešku i smatrati vreme i mesto odlu­čujućim faktorima. Bez maštovitosti Beatlesa teško je poverovati da bi se na ovaj način danas raspravljalo o Liverpulu.

Socijalno poreklo Beatlesa je stvar koja svih ovih godina nije sasvim raščišćena. Proglašavani su radničkom klasom, trpani u srednju i slično. U svakom slučaju, kod nas su ovi momenti prevođeni vrlo nekritički iz prostog razloga što se shvatanje o klasama u nas i u Engleskoj vrlo razlikuju. No, bez obzira na sve, ni u jednoj od porodica gde su odrasli Paul, John, George ili Ringo para nije bilo za rasipanje. Živelo se bliže egzistencijalnom minimumu ne­go malograđanskoj bezbrižnosti. Bar tako stoji u većini prikaza ranih dana Beatlesa.

Tu, takođe, piše da se nisu ni po čemu razlikovali od ostale mlađarije iz predgrađa. Išli su u škole, neko je tu prolazio bolje (Paul), a neko lošije (John). A onda je došao rock. Kao i bezbroj ostalih tinejdžera širom sveta osvojeni su na prepad. Nije tu bilo analitičkog pristupa koji su deset godina kasnije Beatlesi izborili za svoju mu­ziku. Po nekoj neobjašnjivoj rezonanciji svi su bili uvereni da je to baš ono pravo. Naročito Elvis. Paul i John su bili naprosto opčinjeni njime. Evo šta je McCartney pričao o tome:

“Kad god se ne bih dobro osećao, stavio bih Elvisa i odmah sam bio dobro raspoložen. Nisam imao predstavu kako se prave ploče i za mene je sve to izgledalo kao čarolija. 'All Shook Up' ('Sav protresen'). Bilo je divno!”

Priča o susretu Johna i Paula ispričana je toliko puta i nema je smisla ponavljati. Lennon je kasnije pričao da je bio impresioniran Paulovim umećem na gitari i da ga je zato primio u svoj sastav Quarrymen, uz sav rizik da Paul poljulja njegov autoritet nepri­kosnovenog vođe. McCartney se seća da je tom prilikom iz Johnovih usta, pored reči odo­bravanja, dopirao i neprijatan zadah.

Najbolji izvori podataka o liverpulskim danima su “Autorizovana biografija Beatlesa” Huntera Daviesa i “Čovek koji je poklonio Beatlese” Allana Williamsa, njihovog prvog menadžera. Iz tih knjiga i sa retkih fotografija dobijamo sliku Beatlesa u crnim kožnim jaknama, umazanim farmerkama, žbunom kose po ugledu na Elvisa ili Genea Vincenta i sa manirima koje sigurno nisu naučili od roditelja ili nastavnika.

Možda zvuči kao fraza, ali John Lennon iz tih dana bio je prototip vagabunda od čijeg su društva roditelji odvraćali svoju decu. Izbačen iz jedne škole, sa istim izgledima na uspeh u Umetničkoj školi u koju je tada pošao i iritirajuće drzak kako samo tinejdžeri to mogu biti. Okupljeni oko njega, kao nezvaničnog vođe, rani Beatlesi i krug njihovih najužih prijatelja su živeli u pravom “adolescentskom krdu” (kako to psiholozi vole da kažu). Tako su zajedno pokušavali da nađu izlaz iz ubitačne dosade pro­vincijskih predgrađa i izađu na kraj sa problemima koji su ih tištali i izgledali “samo njiho­vi”. Allan Williams, tada sopstvenik kluba “Jacaranda” u kome su se Beatlesi okupljali, nije imao mnogo lepog da kaže za rock 'n' roll i njegove sledbenike u Liverpulu:

“Verovao sam da je rock 'n' roll uzrok nevolji i gužvama. Ta muzika je okupljala ljude koji su potencijalno skloni nasilju i stvarala seksualnu napetost i ljubomoru. Atmosfera u salama za igranke širom Merseysidea bila je puna sirovog seksa i emocija. Muzika je samo bila katalizator. Sa najmanjom pro­vokacijom dolazilo je do ne­volje i krvi, tuča i noževa. Često su i grupe izvlačile deblji kraj.”

Priznajte da je pomalo ne­stvarno zamisliti Paula McCar­tneya ili George Harrisona, kakve ih danas znamo, u takvim situacijama.

No, slika Johna, Paula i Georgea ipak nije bila tako jednoobrazna. Iza kožnih jakni i “tvrdog” izgleda krio se prirodni senzibilitet koji ih je nekoliko godina kasnije i doveo do pozicija koje su svima dobro poznate. Lennon i McCartney su već počeli da zajedno komponuju, stavljajući na početku svake seanse komponovanja na­slov “Još jedan original Lennona i McCartneya”. Od tih “originala” malo je sačuvano i zapamćeno. Jedna od tih kompozicija “One After 909” našla je deset godina kasnije mesto na albumu “Let it Be”.

Značajan momenat je druženje sa Stuartom Sutcliffeom. Sutcliffe je bio početkom šezdesetih redovan član grupe, svirao je bas gitaru i umro je aprila 1962. u Hamburgu od izliva krvi u mozak. On je bio Johnov kolega sa umetničke škole i za razliku od Lennona to mu nije bilo poslednje pribežište, već je bio neobično talentovan za slikar­stvo.

Takođe, imao je artikulisanije poglede na umetnost i sposobnost svesnog manipulisanja sadržajima za građenje onog što se naziva “imidž”. Zato je Lennonu imponovalo da se nađe u njegovom društvu jer je sopstvene nedostatke mogao da preslikava kroz druženje sa Stuom. Sa Sutcliffom je u Beatlese došao dah svojevrsne boemije. On, inače, nije imao sluha, a to što je svirao sa njima pre je posledica prijateljstva nego njegovog umeća. I ta činjenica dosta govori o odnosima u Beatlesima tog vremena.

Početak šezdesetih u Liver­pulu bio je obeležen pravim bumom “beat” grupa. Stvorena je lokalna scena, sasvim neza­visna od onog što se tada događalo u drugim delovima Engleske. Jedan od razloga za to bila je činjenica što je u tom periodu monopol na pop mu­ziku imao London. Sve zvezde su dolazile iz prestonice, a provincijskim grupama put u studija velikih kompanija bio je zatvoren.

Upućeni sami na sebe, liverpulske grupe i njihova publika su razvile veoma specifičan odnos. Članovi različitih sasta­va međusobno su bili prijatelji a što je još važnije, publika je imala iskren drugarski odnos sa izvođačima. To je bila svest o zajedništvu mnogo dublja nego činjenica da svi poštuju istu muziku. Po “beat” klubovima i igrankama sada su se zajedno nalazili pripadnici društava koja su se uglavnom do tada držala odvojeno. Studenti, gimnazijalci, radnička deca, slikari, pesnici i ostala boemska bratija.

Možda se to može uporediti, podrazumevajući i razlike, sa scenom u San Francisku sre­dinom šezdesetih godina, pre nego što su menadžeri disko kuća došli u Frisco i uneli dah komercijalizma. Doduše, slično se desilo kada su docnije Beatlesi jedini sa te scene pokupili kajmak i istovremeno zadali smrtni udarac Merseybeatu.

Odlazak u Hamburg bio je preloman momenat u razvoju Beatlesa. Izaći iz okvira provincijske sredine bio je san svakog od njih. Iako Hamburg, luka na severu Nemačke, nije bio ništa drugo do nemački ekvivalent Liverpula, angažman u njemu zbio je redove grupe i označio je definitivnom odluku o pro­fesionalnom bavljenju mu­zikom. Smešteni su u jedan od bezbrojnih klubova hamburške luke i povlačenja nije bilo. Sviralo se preko osam sati dnevno za publiku koja je izgledala kao da je sišla sa policijskih poternica.

Nije ni čudo da je agresivnost koja je u Liverpulu imala prizvuke pozerstva ovde prešla u realnost. Na pozornici se tako divljalo da su podovi propadali. Lennon se čak seća da su jednom, u škripcu sa lovom, hteli da “obrade” nekog mornara, ali nisu imali petlju da to do kraja sprovedu. Lennon priča o tim danima:

“Vlasnike kluba smo mrzeli toliko da smo skakali sve dok ne propadnemo kroz pozor­nicu. Završavalo se tako što smo posle morali da skačemo po podu. Paul bi svirao ‘What I'd Say’ i preko sat i po. Gangsteri su dolazili u klub kao i mafijaši zato što su oni, u stvari, i kontrolisali sve to. Poslali bi nam šampanjac na pozornicu, i to neku nemačku imitaciju šampanjca, i to smo morali da pijemo mada nas je ubijalo. Govorili bi: ‘Popijte to a onda svirajte What l'd Say.’ I to smo morali da im radimo u bilo koje doba noći. Ako bi došli u pet ujutru a mi svirali već sedam sati, opet smo morali da ih slušamo. Osećao bih se tako blesavo da sam ležao iza klavira dok je ostatak grupe svirao. Neki put sam izlazio na binu samo u donjem vešu i sa klozetskom sedalicom oko vra­ta.”

Tih osam sati dnevno na pozornici, ma kako naporni bili, očvrsli su grupu i muzički i fizički. Posle svake posete Ham­burgu (a bilo ih je pet) u Liverpul su se vraćali kao bolja grupa. I izdržljivija. To iskustvo kasnije im je dobro došlo na iscrpljujućim svetskim tu­rnejama. Pravi rock 'n' roll ži­vot, reklo bi se.

U Hamburgu su se zbližili sa grupom nemačkih studenata i umetnika koje je privukla ne­obuzdanost rocka koji su Be­atlesi svirali. Među njima je bio i Klaus Voorman, čije se ime u vezi sa Beatlesima pominje i danas. Voorman je uradio omot za “Revolver”, svirao bas u Plastic Ono Band i pominjao se svojevremeno kao zamena za McCartneya kada je ovaj 1970. napustio grupu. Postoji mi­šljenje da su ih baš ovi Nemci ohrabrili da nastave sa pisanjem sopstvenih kompozicija a da je Astrid, devojka zbog koje je Stu napustio grupu, kreirala frizure koje će kasnije izazvati toliko buke. Astrid je snimila neke od najpoznatijih fotografija Beatle­sa. Prema tim slikama urađen je čuveni omot za album “With The Beatles”.

Hamburg je, takođe, označio susret Beatlesa sa stimulativnim sredstvima. Pilule su im po­magale da prebrode višečasovno sviranje svake noći. Tako su se otvorila vrata...

U periodu između dva svi­ranja u Nemačkoj, njihovi na­stupi u Liverpulu bivali su sve bolje prihvaćeni. Kada su oni svirali u poznatom “Cavern klubu” uvek je bilo prepuno. Pobedili su i u glasanju za najbolju grupu Liverpula. Način na koji su obožavaoci iskazivali svoju privrženost predskazivao je “Beatlemaniju”. No, počele su da se javljaju i prve klice razočaranja jer je izgledalo da nema izlaza iz zatvorenog kruga Liverpul - Hamburg. A osećali su, naročito John, da mogu mnogo više.

Klupko je počelo da se odmotava kada je 28. oktobra 1961. godine u prodavnicu ploča Briana Epsteina ušao mladić u crnoj kožnoj jakni i upitao da li ima ploču “My Bonnie” od Bealtesa. Epstein je bio ponosan što ima najbolje snabdevenu i organizovanu pro­davnicu u Liverpulu i izne­nadilo ga je što ljudi traže ploču grupe za koju nikada nije ni čuo. Iznenađenje je bilo veće kada je saznao da su ti momci iz Liverpula i koji dan kasnije je odlučio da ih “proveri” u “Cavernu”. Tako je počela saradnja čiji je rezultat dobro poznat…