Koncerti druge polovine Exita

Šta je zajedničko sa 7 ujutru, tri sendviča i jednim ludakom u mantiji?

Tačan odgovor je šlag na torti ovogodišnjeg Exita, Sage Francis, američki indie-hip hop star, koji je svoj nastup počeo oko 6 sati ujutru dana koji je već postajao ponedeljak. Nikada nije suviše kasno ni suviše rano za ovakav nastup, ali je šteta što je shodno poslednjim trenucima na Festivalu, Sagea odgledalo tek par stotina fanova. Ipak oni će sigurno imati najbolju festivalsku sliku za kraj, jer je Sage uspeo da stvori atmosferu inteligentnog umetničko-pozorišnog a ipak hip-hop nastupa, gledajući u sunce koje izlazi. Njegovom gitaristi je bio rođendan (mada nije utvrđeno da li je to bila nedelja ili ponedeljak) pa su bend i publika zajedno otpevali Happy Birthday , a gitarista je kao prvi poklon dobio veliku količinu pljuvačke od strane Sagea. Teško je nabrojati sve akcije koje su se događale na bini jer se među njima nalaze mađioničarski trikovi, bacanje sendviča u publiku, jedenje sendviča u jednom zalogaju koji će se odmah nakon toga naći u Sageovoj dugačkoj bradi, ludački ples u bordo mantiji, bejzbol sa patikom... Ko nije bio ne zna šta je propustio! A pre toga:

Ladytron: Plesna elektro pop numera 17 Seventeen neobičnih Ladytronaca je bila svakako jedna od najboljih plesačkih numera u podrumskim plesotekama širom indie pop globusa. Naša publika je ove godine po prvi put i pod oblačnim nebom imala priliku da se upozna sa dostignućima ovog bugarsko-britansko-hongkongškog benda koji je prošlogodišnjim stavljanjem potpisa na ugovor sa izdavačkom kućom Virgin potvrdio ambiciju da uđe u prvu ligu kvalitetnih izvođača i izađe iz poluanonimnosti u kojoj se nalazi nezasluženo više od pola decenije.

Ovaj put smo mogli uživo da vidimo nesvakidašnji nastup pulpoidnih obožavaoca Roxy Music, koji su na svom prvencu 602 , kao retko ko dosad uspeli da nas provozaju kroz mračne i svetle hodnike električnih snova i srednjevekovne tame. I posle trećeg zaslađenog albuma, Ladytron se nije odrekao šurovanja sa gothic elementima, poneki preostali slušaoci prethodnih nastupa na Main Stageu su se uvijali u hiper baladama i hiper hipnozi koja je strujala kroz naslagano kamenje Petrovaradinskih zidina.

A da poneki đaci mogu da uživaju i u True Mathematics , uverila nas je istoimena numera sa albuma Light And Magic, dok je Playgirl bio jedan perfektno tužno zamišljen plesački šamanizam.

Nezaboravan nastup, kako za izvođače, tako i za publiku. Ljubav i moda na 10.000 prvih pogleda, moda i ljubav na 33.000 obrtaja.

Slayer: Još jednom se pokazalo da su fanovi heavy metala jedna od najzahvalnijih publika. Na Exitu 05 još se nijednom nije desilo da se ime grupe na bini masovno skandira, kako pre koncerta, tako i tokom pauza između pesama, a posebno posle završne numere. To je izazvalo višestruki bis Slayera na veliku radost iznenađujuće (a možda i ne) popunjenog Main Stagea. Metalski humor mogao se prepoznati u najavi pesme Necrophiliac , kada je pevač posvetio tu pesmu svim ženama na svetu, opisavši je kao ljubavnu baladu da bi na kraju dodao da je jedini pravi kontakt sa ženom osećaj koji stvara meso pod zubima.

Hiper-bubnjar Dave Lombardo bio je posebno pozdravljan tokom svojih solo deonica na čuvenim duplim bubnjevima, izazivajući efekat sudara pneumatskih bušilica i gvozdenih lokomotiva. Koliko je Slayer imao samo svoju publiku na Festivalu govori slika o skoro ispražnjenom Main Stageu nakon njihovog nastupa, da bi se isti malo kasnije potpuno napunio potpuno drugom publikom.

Fatboy Slim: Konačno je ovdašnja publika dočekala heroja engleskog acid-house i direktnog kreatora big-beata, a on je uspeo da obori rekord posete, bar do koncerta White Sripes. Navikao da svira kako pred 30.000 tako i pred 300.000, Norman Cook se osećao kao kod kuće, vrtoglavo skačući oko miksete. Kontakt sa publikom imao je bolji i od nekih MC-ija, bilo bi dovoljno da on podigne ruke i zaplješće, i istog sekunda bi se hiljade ruku iz publike sinhronizovalo sa njegovim. Big-beat prelazi, tehno ritam, acid zujanja i r'n'r rifovi spakovani su u komercijalni miks koji nije mogao da omane. Veliki vatromet pozdravio je i njegov predugo očekivani dolazak, a on je odradio posao kao da je došao na vreme, pre koju godinu, čisto da se proteklo vreme ne preskoči tek tako, a da ne bude u miksu.

Danny Howells: Za razliku od jučerašnjih teških pumpanja na Dance Areni, jutros je dan bio rezervisan za laganija ispijanja deep-progressive-tech house koktela. Šanker za pultom, vešti gospodin Howells, sa osećajem za tačnu meru neophodnih sastojaka potrebnih za kontrolisano uživanje i mikro-ples po najmekšem podijumu ikada. Blato je samo reč, ali potpuna predaja iskusnom selektoru pretvara reč u osećaj, a osećaj može da bude samo jednak psihofizičkom utaživanju čulne gladi, neophodne za život. Ako je dizanje Carl Coxa jednosmeran put, onda je udobno stajanje u mestu sa malo napred, malo nazad, raskrsnica koja nudi izbor.

Datsuns: Sećate se ili ste čuli od nekog za AC/DC (a to nije bilo na času fizike)? Gitare koje vrište ste tek pre tri godine otkrili uz Jet i Get Born ? Onda je veče sa Datsuns bilo samo potvrda da ste na pravom putu.

Dugokosi mladi mršavci opet se pokazuju kao nosioci svake rock revolucije. Trojica mladih (prosek godina 23) poludelih gitarista su, kao uvertiru za White Stripes, otvorili Pandorinu kutiju distorzirane buke. Kratke, efektne i direktne pesme iz sivih močvara Novog Zelanda, koje izlaze iz vrištećeg grla Dolpha Datsuna, vraćaju dignitet rocku.

Oni se potvrđuju urnebesni live, a ne studijski bend. Znaju sve trikove i vrlo umešno spajaju masivnost rocka 70-ih (Zeppelini, AC/DC) sa punkerskom oštrinom (Mudhoney) i brzinom (Ramones). Recimo, onda kada zasviraju Blacken My Thumb ili Girl`s Best Friend .

The White Stripes: Po intenzitetu rokanja po glavi člana benda, The White Stripes su bez premca. Hiljade i hiljade ljudi u publici, pred njima dvoje ljudi i tri boje. To i ne deluje baš kao opis veličanstvenog rock događaja, ako se nema u vidu da su u pitanju Meg i Jack White. Ovaj bend je najneobičnija pojava u današnjem, i to ne samo gitarskom, mainstreamu. Nije poenta u tome što su Meg i Jack ponikli u alternativnim krugovima, niti u tome što ih je, eto, dvoje. Stvar je u tome što je njihova verzija rock'n'rolla u isto vreme tradicionalna i avangardna, i to tako da taj spoj daje rezultat bez presedana. Što je najinteresantnije, njihova avangardnost raste uporedo sa njihovom popularnošću.

Na svirci koju je Jack posvetio Nikoli Tesli nije manjkalo hitova. Vrhunac je, naravno, bila izvedba Seven Nation Army (bis), za sada najvećeg hita The White Stripes, koji već ima ozbiljnu konkurenciju u furioznoj Blue Orchid , koja je prohujala pri početku nastupa.

Od čega se može sastojati vrhunski rock 'n' roll? Spisak je prilično dug, evo samo nekih od elemenata: energija, šarm, originalnost, misterija, doza ekscentričnosti. Vizija. Neki bendovi imaju jednu od ovih stvari, neki imaju više njih.