Pare ne rastu na drvetu, pa valjda to znamo iz filmova…

Rekli su...

U izjavi objavljenoj u Večernjim novostima u broju za 27. januar ministar kulture Borislav Petković ovako je pojasnio ovu najavu: "Ministarstvo finansija nije predvidelo nikakva sredstva, i verovatno je da ljudi koji odlučuju imaju neke drugačije stavove o tome. Na sastanku na kome sam bio sa državnim sekretarom za kulturu Miroslavom Tasićem, Ministarstvo kulture je odbijeno za bilo kakva dodatna sredstva. U tom razgovoru pomenuo sam primer Portugalije, čija je vlada ove godine potpuno odbacila film, ne odvojivši nikakva sredstva, pa je i naša država možda odlučila da sledi taj primer. Ali Ministarstvo kulture ipak neće odustati od pregovora - sa Filmskim centrom Srbije i nacionalnim Savetom za kulturu - sešćemo da se dogovorimo sa ministrom finansija Mlađanom Dinkićem, napravićemo konsultacije i izaći sa predlozima".

Za Popboks o najavi da Vlada Srbije nije predvidela novac za pomoć za izradu filmova u tekućoj godini pričaju...

Gordan Kičić: Naprosto ne znam šta bih rekao na to jer još uvek pokušavam da shvatim šta se ustvari zbiva. Ako bude tako, zasigurno znam da se neće ništa snimati sledeće godine, što znači da onda neće biti filmova dve godine. Bez obzira na novac koji se dobije, film ne može tek tako da bude gotov za godinu dana. To bukvalno znači da u narednom periodu neće biti filmske produkcije. Sve vreme naprosto mislim da je to neka greška, kao da to nije realnost i da će se nekako na kraju ipak cela stvar razrešiti. Pored svih problema u kojima se zemlja nalazi i koji su objektivni, ipak smatram da je film jako važna grana za našu kulturu. Naši filmovi poslednjih godina doživljavaju jako značajne uspehe u inostranstvu, na festivalima, na različitim nivoima, žanrovski su potpuno drugačiji... Jedino što još mogu da kažem je da ustvari podsetim na Čerčilovu izjavu  kada mu je na početku Drugog svetska rata saopšteno da nije realno da Velika Britanija zbog troškova za oružje, skloništa i ostalo izdvoji bilo šta iz budžeta za kulturu. On je na to rekao: „ Ako kulture ne bude, a za šta ćemo se onda boriti?“.

Stevan Filipović: To još uvek nije potvrđena informacija, tako da dok ne postane zvanična ne bi bilo korektno da bilo šta dalje pričam na tu temu.

Miroslav Momčilović: Mogu samo jednu stvar da kažem. Kada je Engleska ušla u rat protiv Nemačke, zasedala je vlada kako bi odredila budžet u kome će se sredstva u najvećem delu preraspodeliti ministarstvu odbrane.  Ministar odbrane je tada u cilju dobijanja što većih sredstava predložio da se ukinu sva sredstva za kulturu, na šta mu je Čerčil rekao: “A za šta ćemo onda da se borimo?”.

Nikola Ležaić: Verovatno nemam ništa mnogo pametnije da kažem od svih ostalih koji su relevantni za ovo pitanje. To je manje-više skandalozno, a drugo je pitanje da li tih para ima ili nema… Kada država nema para, onda uglavnom gleda da pokrpi one rupe koje su neophodne, pa se sve ostalo zapostavlja. Uvek će se prvo gledati da se zakrpi neka rupa na putu, da se eventualno stvore neka radna mesta… Žao mi je što niko ne vidi da i u kulturi postoje neka radna mesta i ljudi koji od toga žive. Svaki film u nekom trenutku zaposli 200, 300 ljudi i to su takođe neke plate i neki honorari. Treba naglasiti i da sve ovo nije puklo sada, već da to traje jedan duži period. Novčana sredstva sa konkursa koji je bio raspisan u decembru 2011. dodeljena su tek u novembru 2012. godine, što znači da ustvari već i prošle godine praktično nije bilo nikakvih para.  Kultura inače dobija 0,62 odsto iz budžeta što je poseban skandal ako se zna da Crna Gora izdvaja 2,5 odsto za svoje ministarstvo kulture. Prošle godine sam čuo jednu zanimljivu stvar koju je jedan Irac rekao tokom debate oko snimanja filmova u Evropi u vremenu ekonomske krize. On je rekao da je Irska u momentu ulaska u ekonomsku krizu uskratila raznim ministarstvima sve i svašta, ali su došli do zaključka da nema nikakvog smisla kratiti budžet ministarstvu kulture jer je u pitanju mizerna suma.

Goran Paskaljević: Koliko je meni poznato, nije tačno da uopšte neće biti para pošto će RRA i Ratel morati da izdvoje neka mala sredstva kao i ranijih godina. Problem je što je taj novac izuzetno mali. Onako kako ja vidim problem je da je ministarstvo finansija jednostavno izdvojilo manje sredstava za kulturu, a ministarstvo kulture u raspodeli tih para nije predvidelo ništa za film. Ministarstvo kulture prebacuje odgovornost na ministarstvo finansija, ali je ustvari ono to koje na kraju određuje gde će šta otići, čak i kada su u pitanju ta mala sredstva. Ne određuje ministarstvo finansija kako će izgledati budžet ministarstva kulture, već samo količinu novca.

Maja Miloš: Najpre treba da budemo strpljivi i da vidimo šta će na kraju zaista biti u vezi sa tim. Samim tim što se takva vest uopšte pojavila u javnosti, pokazuje se da postoji sistemski problem u kulturi i kinematografiji. Jako je teško snimiti film bez pomoći države i taj problem je praktično prisutan svuda u svetu, izuzev SAD i Indije. Treba da razmišljamo i o nečemu što nije samo snimanje filmova, na primer o bioskopima gde oni treba da se prikazuju, o tome šta je kulturna politika… Ovaj problem je samo jedan od svih segmenata kinematografije.

Mirjana Karanović: To nije nikakva najava već realno stanje. Mislim da je to strašan skandal i strašno ogledalo našeg duha. To što ministar priča o duhovnosti u Srbiji, ovim direktno pobija. Nemam reči da izrazim svoje gađenje na takvom ravnodušnošću sa kojim se ovo ministarstvo odnosi prema najuspešnijem delu srpske kulture, a to su filmovi. Užasno je mučno i strašno pričati o tome, kao da ljudi iz umetnosti zapravo dobijaju neku milostinju ili da smo mi neki socijalni slučajevi. Zapravo bi to trebalo da bude delatnost koja je pre svega jedan od najboljih reprezenata Srbije u svetu, a zatim i nešto što ima svoju ekonomsku računicu. O tome jednostavno niko ne razmišlja. Na to se gleda kao da smo mi neki ljudi koji imaju hirove da hoće da snime filmove.

Boban Skerlić: Kada mera patriotizma postane odnos prema obrazovanju i kulturi umesto apsurdnog kurčenja i lešinarske mitomanije -- tada će Srbija imati neke šanse za preporod. Ovakav odnos prema kulturi koja u ukupnom budžetu učestvuje sa 0,6%, što je četiri puta manje nego u Srbiji u drugoj polovini devedesetih, mora rezultirati zombiranjem građana Srbije i njihovim pretvaranjem u agresivne, sebične i podmukle teletabise. Kinematografija je prva na udaru, valja očekivati pretvaranje pozorišta u tržne centre, galerija u restorane brze hrane, a biblioteka u kupleraje.