Townes

Imao je Ante Tomić pre nekoliko godina u Jutarnjem listu reportažu iz Teksasa koja je delovala kao ostvarenje sna svakog starinskog amerikanofila. Smucao se Ante teksaškim vukojebinama sa stetsonom na glavi i prašinom na kaubojkama, sretao se s kamiondžijama i farmerima po dinerima i benzinskim pumpama, a svaki susret je delovao kao neka priča Flannery O’Connor – ljudi naboranih lica i hrapavih glasova pričali su mudro i ljubazno, i svaku zen rečenicu završavali poslovičnim pljuckanjem duvana na suvu južnjačku zemlju.

I sve bi još bilo u redu da nije tokom tih lutanja nabasao na južnjačku verziju Paje i Jareta, ekipu koja je usput odlično poznavala odmetnički country. Kao, krene on s nekim tamo Tomom, Dickom i Harryjem da mudruje o Guyu Clarku, Willieju Nelsonu, Krisu Kristoffersonu i – ćaći sviju njih – Townesu Van Zandtu...

U početku mi se ta epizoda učinila nerealnom, kao da je zadarski kauboj malo dao mašti na volju, čisto da bi opravdao sopstvenu sliku o Americi, koja više liči na Deadwood nego na Očajne domaćice.

Jer, kako ti likovi uopšte mogu imati pojma o Townesu? Zna se kakvu muziku slušaju kamiondžije...

Tu je i odgovor. Jedan od tih Tomićevih kamiondžija čak je i upoznao Van Zandta, a možda se s njim i zapio u nekoj birtiji. I eto, to mu je dalo svako pravo da o njemu govori kao da je sâm Steve Earle.

A Steve Earle kaže da sve što je naučio o muzici duguje upravo Townesu Van Zandtu, najvećem teksaškom trubaduru. Kad je kao 16-godišnjak napustio kuću, zapičio je pravo ka njemu, nadajući se da će od velikog majstora naučiti zanat pravljenja dobrih pesama. Prošao je dobar deo onoga što i njegov mentor: od uspona (s prvim pločama iz 80-ih) preko nebrojenih padova (teška narkomanija, boravak u zatvoru, nekoliko propalih brakova) do činjenice da mu se sin zove Justin Townes Earle (s kojim na albumu zajedno peva Mr Mud & Mr Gold).

Kažu i da je Townes jednom naterao Stevea da ga veže za drvo, misleći valjda da će tako prestati da pije.

„Ja o pravljenju ove ploče govorim već 10 godina“, rekao je Earle u jednom skorašnjem intervjuu. „A želeo sam to da uradim da bih pokazao koliko je veliki autor on bio, a ne, znate, tragična ličnost. Drago mi je što danas mnogo više ljudi zna za njega nego pre 15 godina kada sam izašao iz zatvora, ali velikom broju tih ljudi najvažnija ploča u životu je White Light/White Heat. Znate, ja volim White Light/White Heat, ali nisam je pustio od početka do kraja nijednom otkako sam je prvi put čuo, previše je to intenzivno.“

Upravo je takav album Townes. Earle vrlo dobro zna da objavljivanje odveć sentimentalnog tribute albuma Townesu Van Zandtu može biti potencijalno velika zamka, pa je svim pesmama na neki način ušao pod kožu, naglašavajući ono što je u njihovoj osnovi. Tako je Brand New Companion još više bluzerska od izvornika, živahna Loretta mogla da dobije i neki remiks za plesne podijume, a otvarajuća Pancho and Lefty deluje kao da je još jednom napisana...

Ipak, taj pristup najočigledniji je u pesmi Lungs, za koju je Van Zandt rekao da bi je trebalo vrištati a ne pevati, a koju je Earle uz pomoć ritam mašine, magafona i gitare Toma Morella (Rage Against the Machine) pretvorio u mračni, industrijski rock bez trunke huljenja na Townesa, osoben za Earlove novije ploče.

Za jednu drugu osobinu novijih Earlovih ploča, žestoki politički aktivizam, moglo bi se reći da je dobro što je ovde zaobiđena u širokom luku. Malo je rockera koji s takvom snagom danas govore o stvarima političkim a da ne zvuče banalno ili kao nečiji pamfletisti, i samo zbog toga bi mu trebalo skinuti kapu, ali Townes nam donosi jednog Stevea Earlea koji se predugo nije oglasio, prezauzet siktanjem na W-a.

To, naravno, ne znači da se Revolucija za Earla završila Obaminom pobedom („Revolucija počinje iz dvorišta!“, grmeo je sedokosi i bradati Steve na albumu The Revolution Starts... Now pre nekoliko godina), ali i najmoćnija politička poruka koja menja epohe zvuči banalno kada se uporedi sa stihovima pesme To Live is to Fly, čijom obradom Earle zakucava album Townes:

Won't say I love you, babe,
Won't say I need you, babe,
But I'm gonna get you babe
And I will not do you wrong.
Living's mostly wasting time
And I'll waste my share of mine
But it never feels too good,
So let's don't take too long.
You're soft as glass
And I'm a gentle man;
We got the sky to talk about
And the earth to lie upon.

Prvi put kad sam čuo ove stihove na radiju, nisam imao pojma ko ih peva. Nisam najbolje razumeo Žikicu Simića kad je izgovorio njegovo ime, pa sam zapisao nešto poput Dauns Vazad, rešen da pre ili kasnije nađem sve što je taj čovek ikad snimio...

A eto, nekoliko godina kasnije, sedeo sam u kući mojih bake i dede u Lici i u zagrebačkim novinama čitao tekst jednog Dalmatinca o teksaškim kamiondžijama koji vole Townesa Van Zandta, osetivši čudno prepoznavanje. Drugim rečima, možeš da živiš u teksaškoj ili ličkoj zabiti, da izbegavaš Bidena u kolapsu beogradskog saobraćaja ili da gledaš pučinu sa zadarske rive, ali pesme poput ovih s albuma Townes značiće ti isto.

Dobro, nadam se da neću nikad završiti u zatvoru, navući se na heroin ili terati bilo koga da me iz bilo kog razloga vezuje za banderu ili drvo; ma, možda nikad i ne vidim tu Ameriku, ali uz pesme poput Van Zandtovih kao da već jesam. Niko tu ideju danas ne bi mogao da prenese tako dobro kao Steve Earle.

Audio:

• MySpace