Deeper Than Rap

Ako ništa drugo, ono što se Ricku Rossu mora priznati jeste da je uspeo da stvori priličan hajp oko sebe u ovoj rap igri koju toliko volimo. Delimično svojom dominantnom pojavom, delimično umetničkim alijasom koji duguje legendarnom krek dileru Ricku "Freewayu" Rossu, delimično jeftinim sukobom sa 50 Centom, a delimično procureloj informaciji da je nekada radio kao policajac (!).

Eto, William Roberts je ceo ulični kredibilitet gradio oko priče da je bio krek diler "u svoje vreme", da bi preko sajta The Smoking Gun svet mogao da sazna da je samozvani bivši igrač u podzemlju zapravo bio sitan šraf u nadzemlju. No, do momenta kad se pojavila ova priča Rick Ross je uveliko “preuzeo ulice”, i sada tvrdi da su ovu priču skovali zli jezici koji ne mogu da objasne kako je on to tako brzo uradio.

Da, ako gledamo američku muzičku industriju i ovo polje "urban contemporary", Rick Ross definitivno jeste "preuzeo ulice".

Ali, da pojasnimo pojam urban contemporary, koji je jako važan za pravilno razumevanje situacije u crnom mainstreamu danas na severnoameričkom kontinentu. Naime, kovanicu je smislila američka muzička štampa još 70-ih, a ona se odnosila na radijski format koji je obuhvatao savremnu crnu muziku, od soula, preko disco muzike, do proto-rapa.

U međuvremenu, pojavom new jack swinga početkom 90-ih naziv koji je nekad važio za opis radijskog formata postaje prihvaćen kao legitman žanrovski opis jer je situacija postala toliko složena. Gradska crna muzika, muzika crnog "inner cityja" prošla je niz transformacija do tada: r'n'b, rock'n'roll, blues u užem smislu, soul (sa najmanje dve važne podvarijante), funk, fusion, disco i kao dve najveće savremene muzičke revolucije, revolucije našeg doba – pojava housea u Americi i pojava rapa.

Ovo je već zavidan skor za društveno obespravljenu manjinu, a jazz je namerno izostavljen. Već u 80-im situacija postaje tako suluda da, bez problema, jedno žanrovsko usmerenje može i da se nazove "quiet storm", što samo svedoči o ogromnoj konfuziji koja nastaje u savremenoj crnoj muzici tokom osme decenije, gde se sve prepliće sa svim i daje... pa sve. U tim potpuno neregularnim uslovima, producent pod imenom Teddy Riley negde u drugoj polovini 80-ih odlučuje da osavremeni relativno tradicionalni r'n'b koncept (koji je do tada već bio osavremenjen što disco zvukom, što pomalo houseom), dodajući mu element koji je u tom momentu bio nešto najdirektnije i najsvežije što je crna muzika imala da ponudi – rap.

Tako nastaje new jack swing, koren svih zala i konfuzija u kojima sada živimo kada je u pitanju crna mainstream muzika. To je rap za one koji ne mogu da istrpe pravi rap, a opet bi voleli malo da čuju cool muzike.

Čemu sve ovo? Jer, lično imam veliki problem da slušam ono što se danas označava i prodaje kao "rap", a dolazi iz velikih američkih produkcijskih kuća. Da, tu spada i Rick Ross, bez obzira na tiraž. Ako neko od vas dobavi ovaj album, može da čuje idealan, školski primer sveg ludila koje danas suvereno vlada crnom muzikom, a koje markiramo još iz vremena new jack swinga.

Jedino što sada ne postoji, a što je postojalo u vreme tog pokreta, jeste jaka hardcore rap scena koja bi ukazala na alternativu i na pravi put. Naravno, ovde ovo "jedino" jeste veliko kao planina.

Šizofrenija aktuelna u savremenoj muzičkoj industriji dostigla je razmere da Rick Ross može sebe da reklamira kao autentičnu uličnu figuru sa spotovima koji liče ne produkciju CSI Miamija (igrom slučaja, Rick Ross je iz Majamija), sa muzikom koja je toliko otužna da bi i u prosečnom državnom obdaništu bila okarakterisana kao premekana za uslove u kojima današnja deca žive; sa rimama koje su toliko generične i banalne da niko sa iole osećaja ne bi mogao da ih sluša.

Ovde nema nikakve supstance, ničega što zaslužuje pažnju. Samozadovoljno, providno, razvodnjeno, gnjilo, pitko do neverice, neinventivno, šablonirano do bola... Rađeno po matrici hiljadama puta oprobanoj u poslednjoj deceniji: plastične perkusije, brdo gostiju, sintisajzeri, raspali otpevani hukovi, južnjački bauns ritmovi, malo karipskih fazona, spremno za radio i klub, naravno sada već nezaobilazni auto-tjun... ulični kredibilitet koji može da se veže za ovaj CD bi eventualno bio taj da ubijete nekoga ovim diskom.

Imajte samo na umu da ovo piše neko ko nikako nije na pozicijama crnih rap intelektualaca kalibra Taliba Kwelija, Immortal Techniquea ili sličnih dežurnih savesti rap muzike koji su najbrži da nas podsete da je rap više od droge, ulice, kola, oružja i žena. I jeste, ali podloga rapa je duboko u prethodno pomenutim elementima koji, iako mnogi možda misle suprotno, uopšte nisu tako jednostavni ili samorazumljivi.

Dobro, možda za Ramba Amadeusa jesu, ali on se ne računa – kao fejker nad fejkerima. Nemam minimum problema sa Rossovim "suženim" tematskim dijapazonom, najstandardnijim za rap: ulični život, želja za uspinjanjem na društvenoj lestvici, hedonizam bez kočnica i sve one usputne zabeleške. Ali način na koji se on bavi time (a kamo sreće da je samo on) toliko je providan i prazan da to iritira do nepodnošljivosti.

Umetnost rapa, ulične muzike, jeste da kažete iste stvari koje su bile ispričane pre 20 godina ali da ih ispričate na nov način, iz novog ugla, najbolje iz onog ugla iz koga vaša priča ima najmanje internih rupa. Za Ricka Rossa, a i za stotine iz ove fele, takvog ugla nema. I to je naprosto tako.

Ako nas izda Only Built 4 Cuban Linx II, ko zna šta ćemo da radimo.

Audio:

• MySpace