Convivial

Sasu Ripatti voli pseudonime. Najpoznatiji mu je, naravno Vladislav Delay, pod kojim već godinama pravi psihodeličnu elektronsku muziku na razmeđi technoa i improvizovane elektronike. Za čvršći, minimalniji techno zvuk zadužen je projekat Uusitalo, ali Ripattijev rad sa najvećim potencijalom da se dopadne najvećem broju ljudi je svakako Luomo.

Luomo već osam godina uspeva da bude privlačan i onoj publici koja od savremene elektronske muzike očekuje odvažne eksperimentalne gestove, ali i onima koji bi samo da se u klubu (ili, hm, laundžu) propisno opuste uz prijatne, meke zvuke. Kada je prvim albumom Vocalcity (2000) Ripatti dohvatio house muziku, razvukao joj temelje skoro do pucanja i oplemenio ih sopstvenim idejama o percepciji vremena i prostora, to je bilo pravo malo otkrovenje.

Albumi koji su sledili (The Present Lover iz 2004, i Paper Tigers iz 2006.) peglali su osnovnu koncepciju projekta Luomo, čineći eksperiment suptilnijim, a pojačavajući pop komponentu cele priče. Paper Tigers se, mora se priznati, spotakao na nekoliko mesta i u tom smislu Convivial je svakako ubedljivija ploča.

Ripatti ovde silazi još dublje u 'čisti' pop, ne stideći se ni malo svoje ljubavi prema R&B muzici. Convivial je pre svega album pesama koje ne troše previše vremena na osvrtanje unaokolo i sticanje svesti o svom postojanju pre nego što slušaoca spuste u prepoznatljivu teritoriju smene strofa i refrena. Ripatti je za ovu priliku okupio sjajnu reprezentaciju pevačica i pevača koji šapuću, pevuše ili govore preko njegovih bitova. Među njima su i neke legitimne zvezde poput Jakea Shearsa (Scissor Sisters) i Roberta Owensa, patrijarha američkog housea, no, bez sumnje, najbitniji element ove ploče je Ripattijeva muzika.

Kao i na prethodnim izdanjima, i ovde Ripatti uspeva da u slušaocu proizvede osećaj intime i smirenosti, iako istovremeno svoju muziku potapa u mutne vode. Ponavljanje zvukova koji su sami za sebe disonantni, elegantno korišćenje digitalnih dilej i reverb efekata, u kombinaciji sa mekanim bas-linijama i odmereno spuštanje sintisajzerskih uboda u miks čine da muzika na ovom albumu zvuči puno i umirujuće čak i kada ste intelektualno svesni da je zapravo prepuna duhova koji se jure po velikim prazninama i koji bi trebalo da vas uznemire.

Teško da će ova ploča postići taj efekat i to donekle i jete njena slaba strana. Kad se sve sabere i oduzme, Ripatti je napravio veoma kvalitetan pop album ali utisak je da se radi samo o primeni već naučenog. Sasvim dovoljno za veče u kafeu/ klubu/ krevetu (sa slušalicama na ušima) ali teško je ne zažaliti što na Convivialu nema energičnije potrage za novim teritorijama.

Možda samo očekujemo previše jer je Vocalcity bio tako fascinantna ploča, ali Convivial kao da previše vremena posvećuje negovanju pop konvencija koje su povremeno nepodnošljivo banalne (slušajte tekst koji Johanna Iivanainen peva na Nothing Goes Away) umesto da te konvencije savije, podrije i pretvori u nešto novo i uzbudljivo, kako je Ripatti umeo da uradi u prošlosti.

Opet, ovo je veoma dobro napravljena ploča plesnog pop zvuka koju je lakše kritikovati zbog onoga što je mogla da bude nego zbog onoga što jeste, pa vaše uživanje u njoj na kraju u mnogome zavisi od prtljaga koji ste sami doneli na žurku.

Audio:

• Convival straming