Posle dve uspešne ploče na kojima je samoproklamovani “brehtovski pank kabare” dovela do vrhunca, bostonska dvojka The Dresden Dolls na novom izdanju otkriva sklonost ka drugačijim muzičkim prostranstvima
Legenda kaže da je Amanda Palmer smislila izraz “brehtovski pank kabare” kako bi preduhitrila bilo kakvo pominjanje reči “gotik“ pri opisivanju njenog benda The Dresden Dolls. Istoimeni prvenac dua iz Bostona uistinu je opravdao tu sintagmu, jer je predstavljao teatralnu i izuzetno ambicioznu mešavinu alternativnog roka (bez gitara!) i nemačkog kabaretskog zvuka. Kombinujući razne uticaje, Dresden Dollsi su stvorili unikatan pristup tzv. dark cabaret stilu.
Tolika se pompa oko dvoje germanofila svakako ne bi digla da nisu harizmatični i spretni u kreiranju svog zvučnog identiteta. Amanda, bivša kraljica artističkih performansa, svoju maštovitost u aranžiranju vokalnih i klavirskih delova pokazala je kroz simbiozu teutonskih uzora, poput Marlene Dietrich ili Kurta Weilla, i onih alternativnijih, koji se protežu od PJ Harvey do Courtney Love.
Njen partner u zločinu Brian Viglione potpora je kakvu samo možete poželeti; dovoljno ubedljiv na studijskim izdanjima i spreman da lucidnoj Amandi parira uživo čak i kad izvede najnepredvidljiviji potez. Na drugom albumu Yes, Virginia... (2006) njegova uloga u razvijanju dinamike znatno je osetnija, što je, uz daleko čistiju i skuplju produkciju, veće samopouzdanje i nešto lošije ideje glavna odlika naslednika efektnog debija.
Naravno, kada u bendu od instrumenata imate samo klavir i bubnjeve, ponavljanje će pre ili kasnije postati neminovnost, ali drezdenske lutke su neočekivanim obrtima u muzici i tekstualnim akrobacijama do sada uspešno izbegavale taj sindrom. Možda iz straha da bi se to ovoga puta zaista moglo dogoditi, Amanda i Brian su rešili da na novom izdanju objave samo pet numera, a metalska etiketa Roadrunner Records je skapirala da bi bilo isplativije takav produkt prodavati kao full-length album za 15-ak evrića nego kao EP za skromnih sedam evra.
Zato je No, Virginia... dopunjena starim demo pesmama, restlovima i B-stranama sa Yes, Virginia... sesije, i obradom teme Pretty In Pink iz istoimenog filma, koja je već ranije bila objavljena na kompilacijskom omažu filmovima 80-ih High School Reunuion.
U stilu završne konstatacije “Life Is No Cabaret” s prethodnog ostvarenja, Dresden Dolls u novim pesmama ciljaju na znatno šire muzičko polje i ne dozvoljavaju da im Breht toliko određuje asortiman. Upadljiva melodičnost i pristupačnost, kao i upbeat tempo sasvim jasno otkrivaju želju Amande i Briana da izraz obogate osetnijom pop notom. Čak je i prepoznatljivo Amandino direktno lascivno pripovedanje ovog puta izostalo.
Ostatak repertoara pati od sličnog pop prizvuka, pa je jasno zbog čega, uprkos zavidnom kvalitetu pojedinih momenata, nije našao mesto na ranijim zvaničnim albumima. Najbolji primer je stara demo pesma Mouse And The Model, koja je po svim parametrima jedan od najkreativnijih komada ikada proisteklih iz ruku bostonskog dua i koja prikazuje Amandu u najemotivnijem izdanju dosad. Problem je jedino što ne potpada pod granice samonametnutog skučenog stila i zato je bila osuđena da svetlo dana ugleda tek nekoliko godina kasnije na ovoj kompilaciji, koja će možda ostati nedovoljno primećena.
Night Reconnaissance
The Dresden Dolls jesu intrigantan i dobar bend, ali No, Virginia... pokazuje da bi mogli biti još bolji. Za to je potrebna još hrabrija otvorenost ka drugim pravcima, jer jedino idejna šarolikost može da održi status atrakcije koji su imali do sada.
Uostalom, muzičarima koji su u stanju da uživo sa toliko umeća i šarma izvedu Brelovu simfoniju Amsterdam ne priliči da se žanrovski samoizoluju, koliko god bili uspešni u svom dvorištu.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
maare (gost)
| 10.06.2008. 12.17.25
tako je! prvi album je zakon, ovo posle sve dosadnije i dosadnije, desi se svima (cast izuzecima) pre ili kasnije.
-
Ana (gost)
| 10.06.2008. 12.22.51
Napokon nesto o Dollsima na Popboksu! I to bas lepa recenzija. Meni oni nikada nisu omanuli i ovaj album mi je takodje veoma dobar. I maare, ne smara. :)
-
simke_kosmos (gost)
| 10.06.2008. 17.25.38
Nisu omanuli!....odlicni su!:)
-
kleo (gost)
| 10.06.2008. 17.54.18
Veoma lep prikaz, ali se ne bih slozila sa procenom... Ovaj bend je trebao ostati na jednokratnom eksperimentu jer su na prvom albumu istrosili ideju (tada sjajnu), posto se i ne radi o novom muzickom pravcu vec artistickom freakshowu koji je osvezio scenu na kratko i trebao se odvesti u istoriju... Pozitivna stvar je ipak sto ovako postoje sanse da ih vidi i publika u Srbiji jer su sjajni live, mada ce tek do tada verovatno postati cak i tuzni...posto to navodno sirenje muzickih horizonata na novom ostvarenju...ma mozda sam ja kratkovida, ko zna...
-
psajho (gost)
| 10.06.2008. 19.29.10
meni je zaista zelja da ih vidim uzivo. ovako studijski to ok zvuci, ali kad vidis klipove na youtube, onda shvatis koliko su dobri i to samo njih dvoje. mocniji od white stripesa jedno deset puta. nisam jos preslusao ovaj album, ali nameravam.
-
Andjelko (gost)
| 09.07.2008. 10.54.09
Ma meni su oni genijalni! Jeste prvi album bio bolji, ali i ovaj mi je super.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.