Britpop kvartet iz Brajtona snimio je drugi album, i iz severnolondonskog studija Konk preselio se direktno na prvo mesto britanske liste
Kooksi su u muzički svet ušli 2006. godine na mala vrata, debitujući iste nedelje kad i Arctic Monkeys, sastav koji je već u januaru bio proglašen za favorite. Tako je prvenac Inside In/Inside Out ostao u dubokoj senci najbrže prodavanog britanskog albuma svih vremena, da bi, poput Editorsovog debija The Back Room, u pravom svetlu buknuo nekoliko meseci kasnije.
Posle dve godine, Kooksi nisu više marginalci iz Brajtona za koje su čuli samo prijatelji, indie entuzijasti i lovci na demo senzacije. Oni su renomirani pop bend koji, prema rečima frontmena Lukea Pritcharda, pretenduje da u skorijoj budućnosti, ni više ni manje, postane novi Pink Floyd.
Još samouvereniji korak je imenovanje albuma po studiju u kojem je snimljen (zvuči poznato?), a ništa manje “čudno” nije ni istovremeno izdavanje restlova skupljenih pod nazivom Rak, praktično u vidu još jednog dugosvirajućeg izdanja. Ovi momci su rešeni da postanu veliki ili izgore u svojoj ambiciji. Biće zanimljivo videti da li će se njihova karijera ustaliti na mapi britanskog mainstreama, gde se trenutno sigurno nalazi, ili će, kao u slučaju Futureheadsa, krenuti stranputicom.
Zasada je sigurno da su iz dva pokušaja isto toliko puta i pogodili, i da je apsurdno suditi o njima na osnovu fame koja se digla i površnih osvrta na tekstove i “slatkaste” melodije. Jeste, oni pevaju o ljubavi i to ponekad zaista može da zvuči nemaštovito (“Do you wanna make love to me?”) i nespretno (“I know you wanna make love to me!”), ali teško da neki današnji vodeći pop bend ne pati od sličnih sindroma.
Da, imaju i tra-la-la momente, ali oni su prilično dobro uklopljeni i neretko zvuče toliko šmekerski da bi samo zlonamernik kamenog srca mogao da ih diskredituje kao klinačke deonice prigodne za džinglove (što uostalom i nije tolika uvreda, budući da govorimo o pop muzici, u kojoj melodije treba da budu efektne i pamtljive).
Konk je, zapravo, ploča koja je pravi naslednik sentimentalnije struje britpopa koju su predstavljale grupe tipa Cast, Mansun, The Bluetones ili Embrace (na svom nezaboravnom debiju The Good Will Out). Njenu osnovu čine simpatične ležernije numere iz čijeg, često apsolutno jednostavnog sklopa izbijaju šarmantnost i prefinjenost.
Always Where I Need To Be
No, Kooksi znaju da iznenade i tvrđim glam-rock rifovima, koje gitarista Hugh Harris prikazuje u uvertiri See The Sun i, naročito, u najubedljivijem komadu Sway, pesmi koja u isto vreme sumira sve što ih čini toliko privlačnim i dokazuje da poseduju dovoljno umeća da izlete iz svog akustično-električnog gitarskog pop šablona.
Ovoga puta stilski smireniji i usredsređeniji na ono što najbolje znaju – živahne udice bez prevelikog mudrovanja – oni su isporučili kolekciju zdravog popa koja je sada munjevito odjeknula kod širokog auditorijuma. Iako je mnogima teško da ne donesu konačan sud o njima pre nego što preslušaju barem tri pesme u celosti, surova istina posle ovakvog ostvarenja još je jasnija – Kooksi su skroz dobri.
Povezani članci:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Jovan Ristic (gost)
| 06.05.2008. 11.39.30
Album se zove KONK, isto kao i studio KONK koji je osnovala grupa The Kinks, i koji vodi Mick Avory nekadasnji bubnjar te grupe, ucesnice "britanske invazije" 1960-ih. Pretenzije Kooksa su, dakle, mnogo ociglednije no sto izgleda.
-
sBRK (gost)
| 06.05.2008. 12.39.49
Evo dok čitam ovu recenziju, sasvim slučajno preslušavam album Konk!Pa album je onakav kakav i treba da bude pop-rock album, znači odličan...Pamtljive i pevljive melodije i sve to sa gitrama, baš onako kako volim...Meni se sviđa...
-
DelBoy (gost)
| 06.05.2008. 13.57.33
Kad procitam neku ovakvu recenziju:
http://www.drownedinsound.com/release/view/12849
...naucim da jos vise cenim ovakve. Lepo opisano Vladimire!
-
Pera (gost)
| 06.05.2008. 19.38.33
Ovde u Londonu ja ne mogu da udjem u WC a da ih ne čujem!! Skoro sam siguran da se crvenilo na mom vratu javlja kad čujem neku njihovu pesmu!
-
Anoniman (gost)
| 07.05.2008. 08.54.00
jao pa ne znam, meni je inside in inside out mnoooogo više legao. KONK je solidan, ali osetno lošiji od prethodnika. nema veze i dalje simpatišem Kookse.
-
snuffer (gost)
| 08.05.2008. 10.41.59
Ja u poslednje vreme više slušam šveđane The Kooks i njihov album Too Much is not Enough. Svejedno, ni ovi englezi nisu loši ni malo.
-
Demian (gost)
| 08.05.2008. 15.14.23
Album je k'o bombonica!
-
Nikola (gost)
| 11.05.2008. 02.05.28
Nije to sjajno kao sto je bio prvenac. Sindrom drugog albuma i za njih je bio nepremostiva prepreka.
-
... (gost)
| 11.05.2008. 19.36.18
A ja bas htela da kazem kako su se iznenadjujuce poravili :-)
Sta su ti ljudi, cudo jedno!!
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.