Venus Doom

Malo ljudi tvrdnju da je HIM nekada bio dobar bend neće doživeti kao šokantnu. Histerija koju je krajem prošlog milenijuma otpočeo ozloglašeni hit Join Me (In Death) dovela je do zapostavljanja sasvim solidnog prvenca Greatest Lovesongs vol. 666 (1997), fine gothic metal ploče čije pesme, spram onih kasnijih reklamnih džinglova od jednog ili eventualno dva rifa, deluju kao da ih je komponovao Rahmanjinov.

Sâm lider benda Ville Valo je jednom prilikom izjavio kako će HIM napraviti jedno četiri-pet albuma lakših nota, ne bi li finansijski profitirali i stekli popularnost van granica žanra, a onda će se vratiti izvornom zvuku i pokazati svetu kako se to svira pravi rock!

Prvi deo te smele izjave nije nimalo sporan. U prethodnim godinama HIM su albumom Love Metal (2003), poput ptičjeg gripa osvojili Evropu, zaključno sa Britanijom, da bi se zatim prešaltovali na američki kontinent i ubrizgali svoj ljubavni napitak i njihovoj omladini, u vidu nove plitke štancovane kolekcije tinejdžerskih tonova Dark Light (2005).

Sapunska opera HIM prošla je za to vreme kroz dosta serijala, od onog početnog, u kom se osniva kvazi muzički pravac love metal (koji je ništa drugo do još ofucanije, moderne verzije glam metala) i groteskni simbol heartagram, do aktuelnog, koji prikazuje Villeovu brutalnu borbu protiv droga, alkohola i unutrašnjih demona, gde se povraća krv, prolazi kroz tešku insomniju i gde ni klinika za odvikavanje više ne pomaže.

U takvom stanju teško je bilo zamisliti da novi album može zvučati bolje od Tokyo Hotel na engleskom jeziku, ali Ville Valo je protekle dve godine proveo u intenzivnom druženju sa gospodinom Lee Dorrianom, frontmenom britanskog sastava Cathedral, drugim pevačem grindcore legendi Napalm Death i jednim od najznačajnijih protagonista doom metal pokreta.

Negde u dugotrajnim seansama u kojima su se zajedno drogirali Black Sabbathom, My Dying Brideom, Electric Wizardom i ostalim prvacima dooma, Ville je shvatio da je iznad svega metalac i rešio da napravi takav album, pa makar mu to porušilo ugled kod svih devojčica ovog sveta.

I tako je Venus Doom ispao pokušaj kreiranja tvrdog, masnog, muškog zvuka u režiji romantičnih gothic pop-rockera. Jeste da Valovo poznato prenemaganje i spušteni gitarski štim idu koliko i majonez u princes krofne, ali se, ipak, mora odati priznanje finskim ljubavnicima za smelo korišćenje distorzije, povratak sklopovima iz rane faze, pa i pesmu od 10 minuta (Sleepwalking Past Hope).

Čak su i tekstovi nešto ozbiljniji, što je zaista fascinantno, budući da Ville odavno nije iz rukava izvukao sintagmu koju Milli Vanilli već nisu apsolvirali. Međutim, patetika je HIM-ova sudbina i tu pomoći nema. The Kiss of Dawn govori o samoubistvu njegovog mladog prijatelja, što jeste tragično, ali kada vam Ville to tako medeno sroči, dođe vam da osetite grižu savesti dok se zapitate da li je on možda priželjkivao tako nešto, ne bi li napokon dobio materijal za jednu tužnu priču iz iskustva.

Realno je da je Venus Doom bolji od 95% HIM-ovog kataloga, ali to ga ne čini dobrim per se. U jednom nezanemarljivom delu on je bolećiv, ali bude li Lee nastavio da edukuje Villea, i uz to ga ubedi da malo iskulira slatkaste refrene i otpeva poneku strofu nešto grublje, može se očekivati drastičan iskorak ka teritorijama kvalitetne mjuze, koje su im u poslednjih par godina bile udaljene parsecima.

Audio:

• Venus Doom – kompletan album

Video:

• The Kiss Of Dawn