Cimet

Albumi beogradskog eksperimentalnog metal sastava Consecration Aux (2008) i avi (2010) imali su važnu ulogu u jednom mini revolucionarnom obrtu na ovdašnjoj sceni koji je žanru doneo neophodna nova rešenja i svežinu. Stoga bi, umesto nesporne sviračke i slušalačke kompetentnosti koja se jasno čuje na tim snimcima, probitačnije bilo razumeti ih kao etape u narastanju autorskog samopouzdanja benda – put od snažnog oslanjanja na rešenja iz tekuće svetske produkcije do hrabrijih istupa.

Cimet dolazi na tom zamajcu i osvaja novu teritoriju. Problem koji okupira Consecration na njemu nije nikakvo globalno zagrevanje, strah od atomskog rata ili neki stari mit koji se vraća kako bi nas povukao nazad u varvarstvo... Naizgled paradoksalno (odnosno, ako uzmemo u obzir činjenicu da metal nije žanr koji se ovde prečesto identifikovao sa svojim okruženjem), on govori o jednom „sada i ovde“. Konkretno, o bitisanju na srpskoj sceni.

Autorefleskija nije teren koji naročito prija metal žanru, naročito stoga što je njegov arhi neprijatelj ironija, koja uvek vreba iz prikrajka. Consecration tu zamku, reklo bi se, lako izbegavaju – produkcijski, svirački i autorski slojevi Cimeta toliko su ubedljivi, ozbiljni u svojoj gorčini i melanholičnosti, i ne ostavljaju mogućnost slušaocu da se „zabavi“. Drugim rečima, oni predstavljaju branu koja naspram Bajaginih „upadica“ kojima je prošaran album postavlja složenu zvučnu sliku u rasponu od melanholičnih hipnoza do metalskih krešenda i „usijanih“ distorzija (Barikade). Taj ozbiljni pristup, međutim, zna ovde da se izrodi i u boljku, pa se tako čini da je bend u trenucima kada je mogao još ubedljivije da poentira (recimo, da krene ka improvizaciji, noiseu, prog rocku…), ostao privržen psihodeličnoj konvenciji (npr. Romantična policija).

S druge strane, kada emotivnost na granici patetike iz Praskozorja, u kojoj „peva gitara sa Voždovca“, pređe u spontano zabeleženi gospel Povratka Aligatora, najjasnije se čuje da se bend više ne zadovoljava samo idejom snimanja pesama i albuma koji bi mogli da stoje uz bok tekućoj svetskoj metal produkciji (što je nivo na koji smo već navikli), već da sada oseća kako je domaća scena njegovo prirodno stanište.

Okvirna priča Cimeta, ono što izaziva gorčinu, osmeh i deprimiranost prilikom preslušavanja, jeste  priča o „posrnulosti“ rock muzike u nas, koja dakle daje više nego dovoljno „mraka“ za jedan metal album. I ukoliko se može raspravljati o ubedljivosti svih rešenja koja se tiču detalja na ovom albumu, za samu ideju i hrabrost bend treba posebno pohvaliti. Na toj ravni oni trenutno nemaju takmaca na sceni.