I pesnički i muzički oni bi se mogli definisati kao Oružjem protiv otmičara izludeo od testosterona.
Za svaki eventualni minus,
Euforia ima po jedan i više pluseva. Zaslužuju pohvalu što su na srpskom snimili grunge ploču, sa emo devijacijama, na tragu najboljih pop tradicija
Nirvane, ali i Jimmy Eat World i čak At the Drive In. Iako bi to momcima imponovalo, još je rano za poređenja sa velikanima poput Dinosaur Jr, Sunny Day Real Estate ili
MC5. Takođe, Euforia ima veliki prostor za razvijanje nekih novih žanrovskih hibrida kakve su napravili recimo Blink-182 na poslednjoj,
self-titled ploči.
Naravno, njihov doživljaj Nirvane je prevashodno sonični, to jest više je to Butch Vig nego Steve Albini, dok im je obrada Cobainovog izvorišta više na tragu Busha. Kad već žongliramo sa uzorima, hajde da pomenemo i potencijale koje bi Euforia mogla dostići u perspektivi. Sa još zrelosti i discipline mogli bi postati srpski Manic Street Preachers iz Generation Terrorist faze.
Kad smo već kod Butch Viga, važno je naglasiti da je Euforia tipičan bend kome treba dobar producent. Ne samo radi oblikovanja zvuka već i za rad na demo snimcima. Svi bendovi njihovog tipa u svetu su jako vezani za producente bilo da je to Butch Vig, Michael Beinhorn, Ric Ocasek, Jerry Finn, Ross Robinson, ili u krajnjoj liniji Rick Rubin. U Srbiji više nema producenata od formata, pa samim tim nema nikoga ko može pomoći mladim grupama da nađu svoj zvuk.
Odavno nismo imali muški bend koji ovako energično tretira adolescentske probleme i adolescentski tretira ostale, sa velikom samosvešću da moraju da se bore, samo još ne znaju protiv koga. Iako postoji konfuzija i u njihovom liričkom izrazu, oni su je u priličnoj meri svesni, i u nekoliko navrata je naglašavaju. I pesnički i muzički oni bi se mogli definisati kao Oružjem protiv otmičara izludeo od testosterona.
Kako bi artikulisali svoju srpsku priču, u nekoliko navrata koriste američke žanrovske obrasce u stihovima: oni uvode neki red u zapise iz srpskog života. To se pre svega odnosi na karakteristični američki polaz ubistva i povređivanja devojke o kojoj se peva, karakterističan za niz savremenih grupa.
Iako, u pojedinim pesmama deluju neosmišljeno i često se vraćaju rutinskim gitarskim frazama, kao poštapalicama, Euforia poziva na više slušanja. Nije to ploča koja se ne ispušta niti se šta krije ispod površine ali momci čine da stvar, iako neuravnotežena, bude lepljiva, što je veliki kompliment.
Kao i
Idoli koje obrađuju u pesmi
Plastika, Euforia u kritičnim tačkama beži od popa. Taman kada pokažu da su dovoljno naslušani da na tragu Green Daya sa lakoćom realizuju privlačan detalj, oni odlaze u dekonstrukciju. Ali u dekonstrukciji se ništa ne krije jer njihova vizija ne trpi analizu ušiju spremnih na otpor. U krajnjoj liniji obrada Idola je i najslabija tačka na ploči. Prvo, ostale pesme Euforie su daleko kompleksnije od ovog novotalasovskog relikta. Drugo, nisu pokazali nikakvu viziju u preradi ove svedene numere. Samo su je odsvirali.
Sa svim ovim kontradikcijama, Euforijin debi stoji kao srpski Gold Against the Soul. Ipak, u Srbiji su veće šanse da misteriozno nestaneš nego da snimiš Holy Bible. To im je valjda jasno.
Komentari
-
Jeff (gost)
| 10.06.2011. 11.25.23
"...Ipak, u Srbiji su veće šanse da misteriozno nestaneš..."
I misteriozno nestadoše... šteta.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.