Kako je bio Branko
Half of what I say is meaningless
But I say it just to reach you, Julia
The Beatles, “Julia”
U Beogradu, na preseku Majke Jevrosime i Nušićeve, jedan nasuprot drugog bila su, jednom, dva stana za dva prijatelja. Otvarao ih je isti ključ. Onaj u Nušićevoj, iznad “Beteksa” je bio Brankov, a ovaj u Majke Jevrosime, iznad “Centroproma” je bio moj. Zaslugom ko zna kog bravara, moj ključ je otvarao Brankova vrata. Metaforično gledano, kao da sam imao povlašćen pristup u Brankov svet, uska vrata u njegov zamak.
Zamka!
I pored ključa i svog druženja, rada, soli, šećera, ploča, htenja, zabluda, novina, članaka, rokova, smelosti, smeha, cigara, filmova, vere, pameti, vernosti, viskija... Branko mi je i dalje pomalo enigma. Pitanje koje mi je sinulo uskoro pošto sam ga upoznao krajem 70-ih – kako se postaje Branko Vukojević? – se posle njegove smrti samo proširilo: kako se postaje i ostaje Branko Vukojević?
Ne znam.
To što se rodio u popovsko-učiteljskoj kući u Skradinu sigurno ima veze. Otud pronicljivost, duhovnost, prostodušnost, humor, mera, tradicija, žudnja za znanjem. Nikakvo čudo što je postao đak generacije, ali kako to da nije završio kao neki dosadni bubalica, nego uzeo gitaru, oformio bend i još u gimnaziji počeo da piše za Džuboks ? Zato što je za Džuboks prvi nešto napisao drugar iz gimnazije i benda, i Branko je pomislio da može i on. Dobro, ali zašto je kao pametan, talentovan i očito sposoban napustio studije i posvetio se tada verovatno najneperspektivnijem vidu novinarstva? Zato što je voleo, voleli ga, išlo mu, bio je najmlađi urednik u zemlji. OK, super, ali kako je uspeo da od Džuboksa napravi tiražne i značajne novine o pop kulturi u vreme kad drugi nisu mogli, a moralno-politička podobnost je bila sve i svja? Dalekovid, talentovan, hrabar, beskompromisan. Umeo sa ljudima, lepo sa starim, još bolje sa novim.
A od koga je to sve naučio? I ne samo to. Od koga je naučio sve o filmu i pre nego što je otišao da studira dramaturgiju? Ili sve o kompjuterima, a da ni na jednom kursu nije bio? Ili, kako je uspeo da posle znanja ne izgubi strast; posle tolikog slušanja, gledanja ne izgubi sluh i vid; posle razočarenja ne postane cinik; posle izdaja gorak, posle kraha sna, ne otera novi. Od koga je to naučio?
“Od McCartneya”, rekao mi je jednom. Šala, mislio sam tada. Ali sada, čitajući 1.700.000 slova njegovih članaka (i mučeći se da izaberem samo 1.000.000), a naročito tekstove o njegovim omiljenim bendovima, vidim i pomalo zbilje.
Kad pišete kao Branko, nikada ne pišete nekoj bezličnoj masi, nego uvek određenim ljudima. Nekada je očigledno kome se obraća, jer to radi direktno, nekada je sabesednik neimenovan, ali impliciran temom, a nekada, kao u feljtonu o Beatlesima, sabesednik je sam on. Pošto je o njima pisao mnogo puta, uvek fenomenalno, ali drukčije, svaki tekst je skica Branka u vremenu. A svi zajedno, slika Branka van vremena.
Slike su zato bitne što je u njima sakriveno neko dublje značenje. Ona koja se meni stalno vraćala tokom rada na ovim materijalima mi se zapravo prividela. Danima posle sahrane, dok sam prolazio pokraj bolnice gde je ležao, na krovu sam ugledao džinovskog Branka. U svom standardnom sakou i farmerkama - nasmešen pogled, ozarene oči. Puši. Kao da je neki kolos iz Skradina pa osvetljava London žarom cigarete. Trajalo je sekund.
Je l' mi se učinilo ili je stvarno bilo?
Hm... Da mi je onaj ključ, pa da odem do onog stana, pa da već jednom nađem odgovor...
Predrag Popović
na vrh strane