Pre tri decenije na radio-talasima prvi put je u etar otišla Lutka sa naslovne strane. Prvih 10 godina bilo je najteže, drugih 10 malo ko želi da se seća, a poslednjih 10 dobro opisuje naslov Ostalo je ćutanje
U godini u kojoj se navršava jubilej – 30 godina neprekinutog postojanja jedne od najvažnijih i najdugovečnijih institucija srpskog roka – deluje kao neizvodljiv pokušaj da se valjano oceni današnje mesto Riblje Čorbe. Manje-više šablonske ploče, lutanja po političkim stranputicama Bore Đorđevića i gubljenje tržišnog i medijskog fokusa koji je onomad omogućio Čorbi da dostigne verovatno najveću slavu do koje je jedan ovdašnji bend stigao čine da se obeležavanju nesumnjivo značajne godišnjice prilazi kao i Gordijevom čvoru naše stvarnosti, sa gorčinom i blagom strepnjom od konačnih zaključaka.
No, ako se udari mačem po tom naizgled nerazmrsivom klupku, ostaju muzika i tekstovi od kojih je veći deo kritike digao ruke još pre 15-ak godina.
Iako je poetski angažman Bore Ðorđevića u poslednjih 20-ak godina gotovo nemoguće razlikovati od njegovih političkih stavova, prihvatanja uloge komedijaša i komentatora svega i svačega, po pravilu se zaboravlja da je reč o čoveku koji je poetiku oformio pod uticajem kulturne klime Beograda 70-ih. Danas izgubljeni uticaj na kvalitet javnog govora koji je dolazio iz Francuske 7, boemija tzv. Bermudskog trougla, ironija i prostakluk u kemp pakovanju tada novih pozorišnih tendencija formirali su onomad kulturnu klimu prestonice, kao i Borin poetski kredo.
Otuda i dolazi konačno opismenjavanje i prilagođavanje srpskog jezika formi rock’n’rolla, tako da je njegov izraz postao ona reperna tačka u odnosu na koju se sve ostalo meri. Gubitkom ambicije i povećanim oslanjanjem na zanat do izražaja su sve više dolazile otrcane rime i samoponavljanja, što je u kombinaciji sa sumornom stvarnošću koju je komentarisao rezultiralo gubljenjem kompasa benda koji je nekad postavljao standarde. A to posredno govori i o slabosti kulturnih tekovina iz “zlatnih” 70-ih i 80-ih, koje se zdravo za gotovo uzimaju za bolju prošlost.
Ne ulazeći u priču o odnosu umetnika i njegovog svrstavanja na određenu stranu i nabrajanje brojnih kontroverznih primera iz istorije, ono što je na kraju jedino bitno, kao i na početku svakog ozbiljnijeg promišljanja nečijeg delovanja, jeste jednostavno zabeleženi opus, bez obzira na to što deluje da je taj opus postao neraskidivo vezan za lutanja po mraku nove srpske istorije.
Međutim, navođenje nekoliko najpoznatijih političkih angažmana lidera Riblje Čorbe pokazuje svu njihovu suštinsku beznačajnost...
Bora se 1978. sa Balaševićem zaklinje Titu, u vreme kada prilično istrošenom jugoslovenskom snu nije bila naročito potrebna konačna himna pokoravanja i pacifikovanja ovdašnjeg rock izraza. Početkom 80-ih, sa uvođenjem politički provokativnih tema, Bora stiče poziciju disidenta, u gardu dignutom prema tekovinama NOB-a, a što će na potonjim benignim suđenjima pretvoriti u parodiju. U drugoj polovini te decenije, otkrivanjem Serbian Powera u sebi biće deo narastajuće nacionalističke histerije u vreme kad su retki usamljeni glasovi upozoravali na opasnost koja će od događanja naroda preći u katastrofu; u to doba obračunava se s kultom Josipa Broza (Al Kapone, Tito je vaš).
U prvoj od te dve pesme ironijom sudbine na pratećim vokalima gostuje Džoni Štulić, koji je 10-ak godina ranije već objavio svoj obračun s našim najvećim sinom. U praskozorje rata Bora je "pričao gluposti" o bečkim konjušarima, Krasnićijevom 17. detetu, Muji i Hasi i ostalim junacima balkanske vic menažerije, što će metastazirati u najbanalnije oblike pučke zabave čiji su Kursadžije najsvežiji izdanak.
Sredinom 90-ih objavljuje solo album na kome se obračunava sa ordinarnim seljačinama iz režimskih stranaka u doba kad su Crvena banda ili Svinja sa Dedinja postali odavno prihvaćene pesme nepristajanja. Između 5. oktobra i 12. marta Bora se bavio neprovetrenim Augijevim štalama i DOS-manlijskom tiranijom, da bi se posle atentata i zvanično priključio vlasti u funkciji tzv. ministra za rock’n’roll.
Ako se pogledaju rezultati ovog aspekta delovanja jedne od ključnih ličnosti srpskog rock’n’rolla, bilans glasi: divljina u onome što se naziva srpskim rock’n’rollom ista je kao i uvek, slogan Serbian Power se u stvarnosti pretvorio u Serbian Disaster, naslednici partizana su i dalje na vlasti, a Tito je i dalje naš, u mauzoleju na Dedinju. Činjenica da je svaki Borin izlet u politiku bio neuvremenjen, jalov i pogrešan, i to dosledno pogrešan, govori više o njegovoj srčanosti nego o promišljenom i odgovornom postupanju. Drugim rečima, svako ko se identifikuje s ovom stranom Borinog delovanja to čini na sopstvenu odgovornost.
Zato je korisnije od bilo kakvog moralisanja konstatovati da, zanatski gledano, njegova lirika u najboljim momentima i dalje predstavlja verovatno ključni beočug u lancu srpske rock poezije, onaj koji se ne mora nužno smatrati najvišim dometom, ali koji može poslužiti kao standard u odnosu na koji se sve ostalo može meriti. Najsvežiji primer ove tvrdnje predstavlja navođenje njegovog imena u upravo tom kontekstu na novom Marčelovom albumu; uz Štulića i Mladenovića.
Slično se može reći i za Borin glas: otkako je, nakon albuma Pokvarena mašta i prljave strasti, izbacio hardrockersku sirovost pevanja s dahom, njegov vokal je postao najprepoznatljivija konstanta srpskog rocka. Bez obzira na to da li stariji deo opusa benda posmatrate kao želje, čestitke i pozdrave sa Zaječarske gitarijade, a noviji kao trijumf banalnosti i zanatstva bez ambicije, Borin glas predstavlja jednu od retkih pojava čiji kontinuitet predstavlja anomaliju na sceni i u zemlji u kojoj večito sve kreće od nule, a ne stiže daleko.
Uvreženo shvatanje za muziku Riblje Čorbe svodi se odavno na pojmove kao što su arhaičnost, prevaziđenost ili kliše. Činjenica je da muzika benda nikada nije počivala na hvatanju koraka sa aktuelnim muzičkim trendovima: Riblja Čorba se proslavila hard rock zvukom koji nije direktno korespondirao sa zvukom novog talasa ili novog talasa britanskog heavy metala. Čvrstinu i prljavost ranih pesama benda su predstavnici tzv. građanskog Paket aranžman rocka protumačili kao opanak-rock, dok su Bajagini ska i reggae doprinosi estetici benda oduvek delovali kao opšte mesto u doba kada su svi, od Lačnog Franza do Zane, koketirali sa jamajčanskim ritmovima.
Ipak, u moru grupa koje su početkom 80-ih stvarale između ova dva pola ono što će do danas opstati kao srpski mainstream, Riblja Čorba je imala kvalitet koji, doživeli ga kao virtuelnu ili realnu kategoriju, predstavlja esenciju srspkog glavnog toka.
U meri u kojoj su ovaj kvalitet nosili Borini stihovi i glas, toliki je doprinos i muzike benda. Ključna karika u muzici prve faze benda je zvuk gitare Rajka Kojića. Da su okolnosti bile srećnije, Rajko bi, kao jedan od najvećih majstora koje je scena ikada imala, danas imao status kakav uživa Anton. Pitanje je da li bi i položaj Riblje Čorbe bio time bliži statusu urbanih heroja kakav imaju Partibrejkersi, ali uz sve uvažavanje talenta i doprinosa svih potonjih gitarista benda, Rajkov odlazak označio je postepeno napuštanje rockerske odrešitosti i postepen prelazak grupe na glibave puteve srpske estrade.
U estradnoj fazi benda, koja traje i danas, na pločama su dominirala već ustaljena rešenja (po modelu: nekoliko čvršćih komada, nekoliko ljubavnih balada i nekoliko zajebantskih pošalica), no iz današnje vizure slušani, albumi s kraja 80-ih i početka 90-ih zvuče bolje nego onomad, kad su bili otpisivani kao šablonski podjednako i u Ritmu i u Pop Rocku. Nostalgična zagledanost u prošlost na albumima Ujed za dušu (1987) i Priča o ljubavi obično ugnjavi (1988) sa pravom merom korespondira sa osećanjem nadolazeće propasti, dok elegičnost albuma Zbogom, Srbijo (1993) predstavlja izgubljeni spomenar godine koje niko ne želi da se seća.
Nakon toga, rutina i održavanje poslovnog kursa benda na stadionima na prostoru bivše domovine i zapadnim klubovima za gastarbajtere, uz prateće Borine komedijaške večeri, za posledicu su imali nekolicinu sve nezanimljivijih ploča, bez one gladi za rokanjem i bez nekadašnjeg deklarativnog odbacivanja svih šablona, što je Ribljoj Čorbi donelo slavu.
Produkcija ovih albuma je svetlosnim miljama daleko od brige za detalj sa Mrtve prirode, ali ni na njima se ne primećuje toliko vezanost njenog lidera za političke stavove po kojima je u međuvremenu postao poznatiji u javnosti od sve minornijih hitova grupe, što pokazuje da su Bora i Riblja Čorba uspeli, i pored viška srčanosti u karijeri, "od baraba da sačuvaju ideju" u opusu koji će, jednom, kad sve ovo prođe, jedini i biti bitan.
U godini u kojoj su dekretom ujedinjene obe Srbije, a s ove strane shvatanja rock scene, umesto zaključka prigodnije je nazdraviti uz poneko pivo, bezalkoholno.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari