Radio on the TV

Mesto: Munchen Funkhaus
Vreme: Subota, 29. novembar 2008.
Organizacija: On3Radio Festival

Prvi Bavarian Open Festival je održan 29.11.2003. u studijima koje koriste bavarski filharmoničari. Osnovana zbog zabave, ali i razmenjivanja ideja između mlađih neafirmisanih bendova, mahom iz Minhena i okoline, i iskusnijih kolega, ova manifestacija je već sledeće godine dobila internacionalni karakter nastupima bendova Colder, Nouvelle Vague i Hidden Cameras.

Za nas smrtnike koje muči recesija, ova fensi smotra predstavlja jedinstvenu priliku da neometano prodefilujemo velelepnim izdanjem nemačke nacionalne televizije ARD, tj. njenog bavarskog odeljka BR koji direktno prenosi festival. Bez obzira na imena koja nastupaju, svake godine karte nestanu istog dana kad se puste u prodaju i njihova vrednost na eBayu i sličnim online prodavnicima ubrzo dostigne vrednost višestruko veću u odnosu na prvobitnu.

Sa jedne strane, prava je misterija kako festival takvog tipa – na  kome se, po ko zna kakvoj i čijoj selekciji, pojavljuju slabo poznati nemački umetnici i tek poneko jako ime sa svetske pop i indie scene (prethodne godine glavni su bili Band of Horses, a pretprošle Cat Power) – privlači toliku masu. Ali, kada se sagleda ambijent u kome se festival održava i letimično osmotri profil prisutnih, postaje jasno da je cela stvar pitanje prestiža i poprište iluzija ekipa koje se utrkuju u pozerisanju.

Retko kome je ovde muzika u prvom planu, iako je broj ljudi toliki da su sva tri studija redovno prepuna i teško je naći dobro mesto i za vreme najanonimnijih izvođača. Hodnici su, ipak, mesto gde se odvija prava zabava i gde se gro posetilaca najduže zadržava. Ovde sve vrvi od akreditovanih novinara u safariju na muzičare koji pomalo izgubljeno tumaraju noseći flaše sa vodom i bezalkoholnim pićima.

Ovogodišnje okupljanje, šesto po rerdu i sa oko 1.700 posetilaca, bilo je povod da u tehnički savršenim uslovima, što je i najveća draž čitavog festivala, neka od aktuelnijih imena savremenog popa i skrivene nade indie zvuka pokažu koliko znaju i umeju. TV on the Radio, Santogold, Anathallo, Dan Le Sac Vs. Scroobius Pip, Buraka Som Sistema i Port O'Brien najzvučnija su imena u jesenjoj ponudi.

Kako je nemoguće opisati sve događaje, u kratkom osvrtu spomenuli bismo samo neka od zapaženijih imena. Skoro nijedan nastup nije moguće otpratiti od početka do kraja, jer se koncerti preklapaju i može se desiti da vas u isto vreme zanimaju dešavanja u sva tri studija. Nama je to pošlo za rukom jedino u slučaju sastava Port O’Brien i Anathallo.

Buraka Som Sistema, portugalsko-angolanske ambasadore tropical-kuduro-house-dubstep-beat zabave, srpska publika je imala priliku da upozna na ovogodišnjem Exitu. Dva emsija, plesačica u tigrastom šorcu, bubnjar i opsluzivač iBooka zapalili su masu egzotičnim ritmovima i pokretima ruku ali i ostalih ekstremiteta gore-dole. U prvom redu se skupila celokupna rock novinarska bratija, sve sa dvojnicima Roberta Christgaua, Simona Reynoldsa, da ne spominjemo i neka domaća imena. Smešno, zabavno. Zapravo smehotresno.

Sledila je Santogold u ultra ružnom skafanderu, sa dve plesačice robotkinje u zlaćanim odelima sa volanima. I naravno DJ. iBook. Santi White je suluda mešavina Tine Turner i Susan Janet Ballion (Siouxsie and the Banshees). Udarna L.E.S. Artistes fantastična je mešavina modernih R&B elemenata i dešifrovanog indie genoma 80-ih godina.

Na početku rezervisana, prvo u neverici, a zatim sa vidnim zadovoljstvom, prepušta se atmosferi, ali i ostaje velemajstor cele ceremonije.

Izuzetno zanimljivu kalifornijsku skupinu Port O’Brien organizatori su najavili kao “čudesnu mešavinu sastava Modest Mouse i Bright Eyes sa Aljaske”. U jednome su starešine On3 radija bile u pravu – ova luda petorka na trenutke ja zaista čudesna i opštim pojavom ume da podseti na Arcade Fire. Naziv benda i teme kojima se bave zaista jesu vezane za Aljasku, koja je od ranih dana fascinacija frontmena Vana Pierszalowskog, što donekle opravdava načinjen propust.

Ipak, članovima benda sigurno nije smetalo što su za ovu priliku preseljeni, jer je egzotika njihovog “geografskog porekla” posle svirke privukla gomile radoznalih Nemaca, pri čemu su planule majice i diskovi. “Ne, nismo sa Aljaske, ali imamo kul majice”, čulo se sa usana zadovoljnih Amera koji su par minuta pre toga ispraćeni ovacijama. Na bini ova petorka deluje zaista uigrano i u pogledu stvaranja pozitivne atmosfere ona je na ovogodišnjem On3Radio festivalu napravila sličan šou onome koji su nam prošle godine priredili The Felice Brothers.

Predstavivši uglavnom svoj aktuelan (i veoma dobar) album All We Could Do Was Sing, oni su svojom vizijom razbarušenog i povremeno melanholičnog folk-rocka na tragu grupa Cloud Cult i Sunset Rubdown razdrmali salu, koja je uprkos istovremenom nastupu Santogold bila prepuna.

Na TV on the Radio nismo uspeli da se probijemo. Dvorana je bila natrpana, ali u otprilike rekordnih 35 sekundi uspeo sam da stanem na rep, postavim 2 pitanja gitaristi i pevaču Kypu Maloneu i dobijem dva kratka odgovora. Šteta, čovek je žurio na soundcheck. 1. “Da, svi misle da je prvi album nenadmašan." 2. “Ne, nikad nisam čuo bend AR Kane sa 4AD, ali pokušaću da zapamtim njihovo ime".

Jedini nastup koji smo uspeli da ulovimo u prenatrpanoj sali 3 je koncert londonskog dua Dan Le Sac vs. Scroobius Pip, koji je počeo je megahitom Thou Shalt Always Kill i već antologijskim stihom “The Beatles were just a band. Led Zeppelin – just a band. The Pixies – just a band. Nirvana – just a band". Pip je tremu i nervozu lečio između pesama flašom vina, a očigledno nenaspavani debeljuškasti Dan zavodio je ženski deo publike dekolteom koji je virio iz visećih pantalona.

Dvoumim se da li da kudim ili hvalim. Vrlo mudra igra reči, dobri ritmovi, ali sve to je ipak nedovoljno za dobar živi nastup. Utisak je pokvario i neposlušni iBook, definitivno glavni junak ovogodišnjeg ex-Bavarian Opena, koji je pao posle druge pesme.

U isto vreme prašio je čikaški ansambl Anathallo, koji je uleteo u line-up festivala u poslednji trenutak, nakon što je Lightspeed Champion, bivši član britanskih dance-punkera sjajnog naziva Test Icicles, zbog bolesti bio primoran da otkaže učešće. Teško je bilo unapred reći da li je pojava koja se u indie krugovima vodi kao jedna od najpretencioznijih dovoljna zamena za jednog od interesantnijih ovogodišnjih newcomera, ali posle koncerta jedna stvar je sigurna – doživljaj koji stvaraju na sceni jedinstven je u svakom pogledu.

U pokušaju da zvuče kao još progresivnija verzija Kanađana Broken Social Scene, Anathallo ponekad deluju nedorasli muzičkoj kompleksnosti kojoj streme. Njihovi mnogobrojni prelazi u pesmama često su potpuno nespontani i zvuče kao da su ubačeni samo da bi se one što teže zapamtile. Međutim, iako im se, hejterski gledano, može prigovoriti dosta toga na uštrb prevelike ambicioznosti, teško da im se može osporiti šarm koji izbija, kako iz nespretnih prelaza, tako i iz lucidnih i pametno aranžiranih međudelova u maniru Sufjana Stevensa ili lude pensilvanijske ekipe mewithoutYou.

Njihovo ovogodišnje izdanje Canopy Glow nešto bolje funkcioniše na nivou koncepta i oslobođeno je drastične haotičnosti, ali daleko manje animira od živog izvođenja.

Za kraj je još preostao energični hamburški elektro duo Bratze, ali je u te sitne sate prevladao umor i naše trome noge su se odlučno uputile ka hladnoj minhenskoj noći, rešene da jedino ustuknu pred, u tom momentu, neprocenjivim hot-dogom.