Plivajući pod zemljom

Ovo je dilema s kojom se suočio zabrinjavajuće veliki broj ljudi tokom 90-ih godina i mnogi od njih su je rešili odlaskom i ostavljanjem otadžbine da se snalazi sama. Danilo Milošev iz Vršca nije bio ni tako mlad kada su devedesete zakucale na vrata, a na bavljenje andergraund stripom još je 80-ih stavio neurednu tačku pocepavši svoje dotadašnje radove kojima nije bio zadovoljan. Možda je zaista i bilo vreme da počne da živi normalnim životom, ali normalan život je tokom tih deset godina zaobišao ove teritorije.

Milošev je uzvratio prezirnim zaobilaženjem logike i vratio se stripu. Osvetničkom, manijakalnom energijom. Od početka 90-ih objavio je preko 200 brojeva svog fanzina Krpelj. A već oko polovine dekade stvorio je zavidnu reputaciju u Evropi, Kanadi i Americi, objavljujući radove (mnoge inspirisane pričama i snovima svoje ćerke i svog oca) u nebrojenim stranim ali i domaćim časopisima i fanzinima. Pored Zografa i Grabowskog, Danilo Milošev, alias Wostok, najistaknutiji je predstavnik panonske nadrealističke strip eksplozije čije je odbijanje da stvarnosti prizna pobedu mnoge ljude 90-ih lečilo od svakodnevnog ludila.

Ko kaže da heroje niko ne prepoznaje pre nego što umru? Wostok je, posle svega, dobio izuzetno lepu kolekciju svojih radova u izdanju novosadskog SKC-a, čime se pokazuje da se državne pare zbilja ponekad troše i na stvari koje vrede. Stvari koje treba prevrednovati u jednoj ipak zdravijoj kulturnoj klimi, izvaditi iz geta uskih krugova posvećenih, pokazati ponosno, kao neporeciv element naše autohtone (pop)kulture, sačuvati ih jer su proizvod vremena koje nikako ne treba zaboravljati.

Naravno, radovi sakupljeni u ovoj zbirci ne bave se ničim tako prizemnim kao što su ideologije i dnevna politika. Umesto toga, Podzemne vode (130 strana, 32 cm) su kolekcija skoro nasumičnih fragmenata iz dnevnika podsvesti, žurnala eskapizma koji je prkosno kreativan, drsko aktivan, na kraju krajeva – fantastično lep. Wostok je crtač čiji sirovi talenat i beskompromisno ekspresivni potez osvajaju lepotom koliko privlače strahom koji izazivaju.

Wostokovi stripovi su slike snova, košmara, delirijuma koji dolaze sami poput kletve ili se prizivaju u bekstvu od stvarnosti. Oni su trijumf crno-belog kontrasta koji nikad i nigde nije bio tako naglašeno u korist mraka; trijumf uglastih kontura, pretećih šrafura, energije statičnih slika, bogatstva dvodimenzionalnog prostora koji tu, pred našim očima, tone u zastrašujuću i zastrašujuće uverljivu dubinu. Ovo nisu slike koje prikazuju život, već slike koje prikazuju ono što počinje tamo gde život prestaje.

Iako je Wostok čitaocima srpskih strip fanzina poznat i kao vrstan humorista, radovi u ovoj zbirci po tonu su mahom ozbiljniji. Mnogi od njih su adaptacije književnih predložaka, što iz svetske baštine (Embrouz Birs, ili Kafka, u izuzetno nadahnutom tumačenju), što iz domaće kuhinje (Vasko Popa, Risto Vrtev). Autor svaki od radova provlači kroz sopstveni filter oniričkog užasa, kreirajući neke od najfascinantnijih, najteskobnijih, simbolički najsnažnijih stripova u domaćoj istoriji.

No, pravi biser je ostavljen za sam kraj. Priča Najduži dan, koju je napisao Nabor Devolac (pseudonim Zorana Čikića, s kojim je Wostok snimio i nekoliko kratkih filmova), urnebesno je smešna i do gađenja zastrašujuća strip hronika jednog dana koji izgleda kao da su se Borhes i Harms napili kao majke, nagutali LSD-a a zatim se potukli. Usred Srbije 90-ih. Bogatstvo simbola (religijskih, seksualnih, političkih), slika, crnohumornih epizoda, ali i ideoloških ispada čitaoca može da obori s nogu i uplaši. S druge strane, neumoljiv tempo pripovedanja i potpuno neobjašnjiv, sumanut entuzijazam kojim je priča prožeta, teraće ga da se ovom stripu mnogo puta iznova vraća.

Podzemne vode nisu samo dokument vremena ludila lečenog ludilom. Ovo je vredan, fantastično lep komad najčistijeg, najbeskompromisnijeg autorskog izraza. Šta sve možete da uradite s belim papirom i crnom bojom? Pa, baš to – sve. Učite od Wostoka.