Kada je 2003. godine nesuđeni doktor biohemije stidljivo debitovao na muzičkom planu kao solista, retko ko je mogao da predvidi vrtoglavi uspeh od Novog Zelanda do Čilea. Danas je faktor iznenađenja isključen, ali su zato oči indie javnosti uprte u mladog momka iz Geteburga, u kome mnogi prepoznaju kvalitete vizionara Nicka Drakea
José González je za kratko vreme postao zvezda u rodnoj Švedskoj, ali za proboj na svetsko tržište bilo je potrebno da se njegovi tonovi pojave u poznatoj
reklami za Sony Braviju (sećate se one slatke sa šarenim lopticama koje skakuću ulicama San Franciska) i tinejdžerskim sapunicama, kao i da Pitchfork i kompanija upute par finih reči o verziji drejkovskog kantautorizma koju je dotični prezentovao na svom prvencu.
Album Veneer je uistinu bio skandinavski Pink Moon, kolekcija akustičnih introvertnih pesama koje demonstriraju lepotu u jednostavnosti i u sebi nose specifičan šmek melanholije i šarma tog podneblja. Iako su Stina Nordenstam, Kristofer Aström, Anna Ternheim, Jens Lekman ili Nicolai Dunger postigli zavidan uspeh i van granica matične zemlje, niko do pojave Gonzáleza nije učinio toliko na promociji modernog švedskog kantautorstva. Sa izgrađenom reputacijom već posle prvog albuma, mladi Šveđanin argentinskog porekla izgledao je spreman za velika dela.
Međutim, In Our Nature pokazuje da je José postao žrtva sopstvene okasnele slave, koja je usledila u trenutku kad je proces stvaranja novih pesama bio uveliko u toku. Iznenadna erupcija interesovanja svetske javnosti odvela ga je na dugotrajne turneje po Aziji, Australiji, Severnoj i Južnoj Americi, na kojima je finansijski profitirao, ali i pretrpeo kreativni brodolom.
Jasno je uočljiva kvalitativna razlika između komada nastalih u periodu pre medijske ekspanzije (Cycling Trivialities, Down The Line) i skorašnjih fillera (Time To Send Someone Away, Abram), koji su brzinski sklopljeni samo da bi mogli da traju 30-ak minuta, što je izdavač verovatno označio kao minimalan prag za opravdavanje naziva full-length.
No, ako se primeti da se u tih nekako skrpljenih pola sata nalaze jedna numera od osam minuta i jedna obrada (Massive Attack – Teardrop), dolazi se do zaključka da je José González nakon četiri godine apstinencije ponudio svetu 20 minuta muzike, od čega barem polovina ne dostiže standarde postavljene na debiju.
Dok na Veneeru José na sterilan i ne sasvim jasan način ispituje svoj položaj u današnjem haotičnom svetu, naslednik je tekstualno znatno precizniji i uglavnom se bavi lošim aspektima ljudske prirode. Ovog puta nešto okrenutiji melodiji, on je i dalje distanciran od slušaoca u svakom pogledu, i čini se da je u startu postavljenom zidu sada teško ugledati i vrh, a kamoli pomisliti na bilo kakvo uspinjanje.
I upravo taj zapis otuđenosti pobuđuje toliko interesovanje, omogućavajući mnogim neshvaćenim dušama da se prepoznaju. Uz ubedljiv vokal, koji po senzibilitetu može da se okarakteriše kao curtisovski, i vešto uređen ogoljeni minimalizam, apatija u delotvornim pesmama retko tako zrači. Završna Cycling Trivialities je efektan dokaz, najbolji fragment koji je Šveđanin dosad napisao i potvrda ogromnog potencijala koji nosi.
In Our Nature ne predstavlja pravo lice neosporno talentovanog kantautora, već je više proizvod zbunjenosti usled nagle popularnosti i nesnalaženja u situaciji kad se od njega dosta očekuje. Mesta za aporiju svakako nema, jer su glavni aduti i dalje na Gonzálezovoj strani. Pitanje je jedino da li je u stanju da napravi balans između kreativnosti i koncertne hiperaktivnosti ili će ti parametri nastaviti da štete jedan drugom.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.