Kings of Leon (braća Nathan, Caleb, Jared i rođak Matthew Followill, od 1998. stacionirani u Nešvilu) pogodni su za mitologizaciju i mistifikaciju. Gotovo u svakom tekstu o njima možete pročitati da je reč o sinovima Leona Followilla, sveštenika i propovednika rigorozne protestantske crkve Pentekostal.
Otkud u toj priči rock toposi – seks (ponekad loš), droge i dokolica?
Prema ovim rečima Nathana, prelomna tačka njihovog odrastanja bio je razvod roditelja: „Shvatili smo da je naš otac, najveći čovek kog znamo, samo ljudsko biće. I mi smo to isto. Ljudi će zajebati stvar. Želeće da ekperimentišu sa drogama, da imaju predbračni seks. Ceo taj svet otvorio se pred nama.“
Kings of Leon su bili deo prvog gitarskog talasa u 21. veku. Njihovo glavno tržište, paradoksalno, nije Amerika, koja odavno pliva u svakojakom r’n’b mulju, već Britanija. Možda bi se taj fenomen dao objasniti i činjenicom da njihovo geografsko poreklo ipak ne govori toliko o muzici koju sviraju (kod njih nećete naći ozloglašene kilometarske improvizacije Allman Brothersa npr.) koliko o načinu na koji je oni izvode.
Kings of Leon zvuče kao garažni bend koji svira rif Jimmyja Pagea. Naravno, sve to je bogato zaliveno južnjačkim znojem i raspuklim glasom Caleba Followilla.
Na prvencu Youth & Young Manhood (2003) nije bilo kalkulacije, rock and roll je ponovo bio glasan i direktan. Aha Shake Heartbreak (2004) bio je logičan nastavak, nešto slabiji, doduše, ali se držao iste linije.
Ovogodišnji album Because of the Times svoje najjače adute baca veoma rano. Knocked Up, pesma od preko sedam minuta koja otvara album, treba da ostavi utisak da je bend opušten i otvoren za eksperimente.
U njoj nema eksplozije gitara, ali zato postoji tenzija. Minimalizam i duhovita isprekidana naracija prelaze u vrisak (nažalost, pokazaće se i jedini na albumu) i gitarski pakao u Charmer, najboljoj stvari na BOTT. Charmer pokazuje Kings of Leon u punoj snazi. Dok je slušate jasno vam je da titula kings of rock koju su ushićeni novinari smislili za Kings of Leon nije bez pokrića.
Sledeća pesma i prvi singl On Call je smirenija, gitare su tiše a težište je na basu. Četvorka iz Tenesija sada mnogo pažljivije gradi pesmu, uvodeći u igru kontraste tako da refren eksplodira. McFearless i My Party održavaju energiju iz Charmer, i to ponajviše zahvaljujući odličnom bubnjaru, gorecitiranom Nathanu Followillu.
BOTT nakon preslušavanja zvuči kao da se u njegovoj prvoj polovini dogodilo ono najzanimljivije. Energija i tenzija su u tim trenucima na mestu a Charmer i On Call lepi se za uši. Na samom kraju dolazi serija od čak četiri pesme srednjeg tempa (The Runner, Trunk, Camaro, Arizona).
Zasebno, neke od njih (The Runner, npr.) zaista su dobre. Međutim, ovako raspoređene one zamaraju slušaoca. Stiče se utisak da će posle svake od tih pesama doći dugo odlagani kraj albuma.
Sinovi sveštenika rano su zatražili predah. Na albumu BOTT fali još samo završni udarac ili još energije pri kraju.
„Prošli album bio je više viski, ovaj je više vino“, rekao je Natan upoređujući prva dva albuma svog benda. Ova progresija je na Because of the Times uzela maha – Kings of Leon su na kraju albuma došli do vode, i to je jedino što mu smeta.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.