So Fresh, So Real

Jeff Chang je autor knjige Can't Stop Won't Stop: A History of the Hip-Hop Generation – prema ocenama mnogih, najznačajnije knjige o hip-hop generaciji i hip-hop kulturi u njenoj dosadašnjoj istoriji. Iako dobitnik mnogih prestižnih priznanja, među kojima se ističe American Book Award 2005 , Chang ne sedi na lovorikama. Pre nepunih mesec dana u prodaji se pojavio zbornik pod nazivom Total Chaos: The Art & Aesthetics of Hip-Hop, čiji je Chang glavni urednik. Chang, međutim, ne učestvuje u hip-hopu samo kao pisac – njegova impozantna biografija ukazuje da je reč o čoveku koji je uključen u mnoge aspekte kulture. Osnivač je časopisa ColorLines; bio je glavni urednik hip-hop web-portala Russella Simmonsa 360hiphop.com a za 15 godina novinarske karijere pisao je za URB, The Bomb Hip-Hop, San Francisco Chronicle, Vibe, The Nation…

Godine 1993. postao je suosnivač i neko vreme bio glavni čovek uticajne nezavisne hip-hop izdavačke kuće SoleSides, danas Quannum Projects, koja je pomogla DJ Shadowu, grupi Blackalicious i mnogim drugim umetnicima da započnu karijeru. Kao master u Azijsko-američkim studijama (UCLA), bio je politički angažovan u antiaparthejd i antirasističkim pokretima na Berkleyu, a radio je i kao društveni i sindikalni radnik. Jedan je od organizatora Nacionalne hip-hop političke konvencije – organizacije koja na nivou SAD okuplja grassroots pokrete iz američkih geto zajednica i radi na političkoj homogenizaciji i aktiviranju mlađih pripadnika tih zajednica, kao i na artikulaciji njihovih političkih stavova.

Integralnu verziju intervjua na engleskom jeziku možete naći ovde.

CHANG: Mislim da sam u velikoj meri bio svestan istorijske slučajnosti i igre sile i volje. To je delom ono što sam podrazumevao pod begom od esencijalističkog izlaganja u okviru kojeg svi ciljevi izgledaju unapred određeni svojim prethodnicima. Hip-hop je i dalje živa, dinamična kultura i, iako saosećam s herojima hip-hopa koji veruju u ideje nalik onoj Zlatnih godina, one ukazuju na ono na šta si već aludirao – da je ideja hip-hopa dovršena i da se ne razvija dalje. To sigurno ne odgovara onome što vidim da se svakodnevno događa u mom okruženju i zato ni ne pišem na taj način.

Takođe, uvažavam jamajčansku ideju da beskonačan broj verzija jedne numere može postojati u bilo kom trenutku, a da se nijedna od njih, kao ni sve zajedno, ne mogu smatrati konačnom verzijom. Riddim kakav je, na primer, Never Let Go može biti interpretiran i reinterpretiran na hiljade načina u hiljadu konteksta, a da svaki može da nosi mnoštvo nivoa i značenja.

Konačno, kroz proces istraživanja tokom rada na knjizi, morao sam skromno da primetim da ljudi koje sam intervjuisao imaju mnoštvo različitih interpretacija istih događaja. To što je moja pretočena u knjigu ne znači da je treba smatrati vrednijom od njihovih.

Mislim da je jednostavan odgovor u naporednom postojanju ekstremnog siromaštva i bogatstva u Njujorku, prometejskoj kreativnosti pojedinaca koje sam imenovao i mnogo većeg broja onih koje nisam, kao i u mogućnosti da se plodovi te kreativnosti rašire pomoću medija. Ovo su faktori koji priču čine inherentno epskom.

Mislim da se zakonodavstvo uvek kreće sporije od kulture. Zaista, zakonodavstvo je poslednja kodifikacija sklonosti nakon što ona prođe nivoe moći, ideologije i sl. Ljudi veruju da je zločin problem, desničari insistiraju na tome da su crtači grafita prvi stadijum tog problema, pa se napravi zakon koji obuhvata i kazne za crtače grafita. Jednom kada su ove političke pobede osigurane, desničari unapređuju ideološku matricu dok se ne dođe do tačke na kojoj su mete obojeni mladi ljudi, a zatim i svi mladi ljudi, a ne prosto oni koji se potpisuju po zidovima.

Što se tiče toga da li hip-hop ima neistraženi revolucionarni potencijal – da, mislim da je to možda i očigledno. Poslednji izbori ukazuju da su u toku promene među pripadnicima hip-hop generacije. Oni su bili u mogućnosti da utiču na veoma neizvesnu borbu koja je demokrate dovela na vlast. Kada se budemo osvrnuli za dve ili za deset godina, naš stav će možda biti da su izbori 2006. predstavljali prelomnu tačku. Ali, danas je suviše rano reći tako nešto.

Ne, mislim da je ideja zbijanja redova retorička izmišljotina vođa – način da se pokret podstakne i integriše. Činjenica je da bilo koji pokret uvek istovremeno radi na samoorganizovanju i ostvarivanju svojih ciljeva. Mi smo skloni razumevanju društvenih pokreta posredstvom momenata u kojima izgleda da se pokret pretvara u veće političko telo. Često su to prelomni momenti u kojima se identitet naizgled sažima tek da bi neizbežno nestao, dok je rad na uvlačenju ljudi u pokret neprekidan. Ako čovek živi pored okeana, kao ja u toku većeg dela života, shvata intuitivno na šta mislim. Voda se uvek kreće – stvara talas koji nestaje kada udari u greben ili dođe do plićaka. Ali, kada se talas jednom razbije, to ne znači da je okean nestao. On se sprema da stvori novi talas.

Izvan knjige, zaista verujem u važnost artikulisanja novog generacijskog društvenog pokreta – ovde u SAD, a i globalno. Siguran sam da se ta moja sklonost ušunjala u moju konstrukciju izlaganja. Odnosno, svesno sam radio na stvaranju mita za američku post-Boomer generaciju dok sam pisao Ne može stati, neće stati. Ali knjiga Ne može stati, neće stati nije zamišljena kao manifest. Zaista se iskreno nadam da će knjiga moći da otvori mogućnosti ljudima uključenim u društvene i umetničke pokrete da možda stvore nešto takvo, ali shvatam da ona za mnoge može biti samo dobra priča, i to mi je dovoljno.

Mislim da ljudi u SAD – ne samo mladi ljudi – u ovom istorijskom trenutku počinju da prepoznaju to da je naša uloga u svetu ključna za velike probleme našeg vremena – uspostavljanje mira, rešavanje krize životne sredine, sprečavanje genocida. Bilo kako bilo, takođe je veoma važno shvatiti kontekst nadodređujućih (overdetermining) medija, koji su u velikoj meri upotrebljeni za mistifikaciju događaja koji se dešavaju izvan naših granica. Ono što vi dobijate kao đubre koje mi emitujemo širom sveta preko satelita odgovara dimnoj zavesi koju mi imamo.

Ovo je najvažnije pitanje za one koji se bave društvenim pokretima. Mislim da ono traži od nas da zamislimo kako bi izgledao svet ako bi se zaista dogodila revolucija odozdo nagore. Zapatisti su dali jedan odgovor. Pitanje je – može li hip-hop ponuditi drugi?

Da li je afroamerička, azijsko-američka ili hip-hop kultura inherentno sklona stvaranju robnih marki? Nije. Postoji samo kapitalistički imperativ da se kultura preobrazi u robu. Stvaranje robnih marki jedna je od strategija kojom se kultura transformiše u proizvod koji se može prodati. Estetika battlea u hip-hopu pogodna je za stalnu promenu stilova, a kapitalisti su bili dovoljno sposobni da smisle kako da taj proces okrenu u svoju korist. Izgleda verovatno da je, istorijski gledano, u hip-hopu bilo manje otpora tom procesu u odnosu na druge kulture.

Praksu ti niko ne može prodati. Ako tražiš oslobođenje u nekoliko pesama koje moraš da kupiš od medijskog monopola, onda si možda promašio poentu. Promena je proces koji počinje od zajednice. Public Enemy, Rakim, Paris i drugi predstavljali su konkretnu zajednicu i to im je dalo autentičnost. Tekstovi pesama, muzika, umetnost, izvedba i njihova recepcija – sve to zajedno je stvorilo početak prakse. S druge strane, ja neću čekati rappera da postane moj politički vođa. To je drugi deo prakse i on dolazi iz ličnog uključivanja u politiku.

Nisam gledao Pick Up The Mic, iako znam Tim'ma i druge Homohoppere. Mislim da su ti filmovi prezentacije aktuelnih i živih lokalnih scena. Ti umetnici su stvorili zajednice oko sebe i, ponoviću, smatram to najmoćnijim aspektom hip-hopa. Stvorili su svoje autentične načine ispoljavanja sopstva i uključili mnoge druge u taj proces.

Mislim da je razvoj hip-hopa od trosatne izvedbe preko petnaestominutnog singla i trominutne pesme očišćene od psovki i prilagođene za radio-emitovanje, do njegovog današnjeg otelotvorenja u obliku mp3 fajla koji se može skinuti s mreže, priča o komercijalizaciji hip-hopa. Njegovo destilovanje kako bi postao roba prethodi preobražaju forme. Tu je, drugim rečima, Adorno bio u pravu. Treba, međutim, naglasiti da postoje praktične forme koje su u skladu s komercijalnim zahtevima – na primer Death Certificate (album Ice Cubea – prim. aut.) ili It Takes A Nation of Millions To Hold Us Back (album Public Enemyja – prim. aut.) – ali u kojima je sadržaj podređen funkciji. Istorijski, prva mogućnost koja nam je ponuđena je hip-hop kao živa izvedba. U tom kontekstu vidimo da mogućnost zarađivanja novca postoji uporedo sa ostalim mogućnostima. Sa teorijske tačke gledišta, to je razlog zašto mnogi od nas zastupaju razumevanje hip-hopa kao doživljenog iskustva, kao alternativnog, u velikoj meri lokalizovanog kulturnog prostora. U ovom smislu, geografsko određenje, individualnost i društveni uslovi mogu ponovo biti uvedeni u rasprave o hip-hop kulturi. Zato se Total Chaos u velikoj meri koncentriše na umetnosti u okviru hip-hopa koje još nisu postale roba u globalnom smislu – tako možemo da se decentriramo od striktno kapitalističkog okvira u sagledavanju kulture. Protivrečnost s kojom se suočavamo je to da globalizacija hip-hop artikala pruža kontekst u kojem se lokalni pokreti pojavljuju kao alternativa. To je frustrirajuća teorijska problemska situacija kojoj sam posvetio dosta vremena, ali koju još nisam uspeo da shvatim!