popboks  Albumi   | 25.11.2008. 

Q-TIP

The Renaissance

(Universalmotown/Multimedia)

Posle skoro decenije tokom koje su mu izdavači odbijali već snimljene i u kataloge zavedene materijale iz straha da klinci neće pazariti njegovu avanturističku viziju hip-hop evolucije, novi album Kamaala Ibna Johna Fareeda se zove „Ponovno Rođenje“. Sa dobrim razlogom

Uroš Smiljanić

Ćudljivost tržišta je smiješna rabota. Iako još od 2003. godine izvođači poput Outkast i Kanyea Westa dramatično redefinišu ideju o tome šta sve hip-hop može i sme, Apstraktni Kamaal je od raspada A Tribe Called Questa još u prošlom veku, uspeo da izda samo jedan solo album. Dva puta je bio na samom pragu publikovanja (2002. sa Kamaal the Abstract i 2006. sa Live at Renaissance), samo da bi se izdavači u poslednjem trenutku predomislili i saopštili mu da to zapravo nije to.

Na kraju je završio na Motownu, što, imajući u vidu kako su ga posle razlaza matičnog benda mnogi gledali kao sumnjivca koji će se prodati praveći komercijalne pop pesme, prvorazredna ironija. Naročito kada čujete koliko je The Renaissance dobra ploča.

Već posle prvih nekoliko taktova Johnny is Dead postaje jasno koliko ovakve ploče nedostaju savremenom hip-hopu. U poređenju sa Kamaalovom jasnom, fokusiranom vizijom muzike i tekstova, većina mejnstrim albuma deluje detinjasto i nezrelo sa svojim operetskim emocijama i na pijaci pokupovanim bitovima. Kamaal je jedini reper na ovom albumu, napisao je sve tekstove i osmislio skoro svu muziku i ova ploča je zrelo, zaokruženo umetničko delo u pravom smislu te reči.

S druge strane, nije teško videti zašto su ga se izdavači poslednjih godina plašili. Ovaj album je teško prodavati klincima jer je uzdržan, odmeren i elegantan u svojim sitnim a genijalnim muzičkim gestovima (klavirski sempl na Johnny is Dead, dijalog skreča i fender rhodes klavijatura u Official), ali ga je teško prodati i matorima jer ovo, uprkos etitketi koje mu lepe nije neo-soul.

Kamaal nije zainteresovan da imitira manje talentovane hip-hop producente i repere ali ga ne zanima ni proizvođenje pastiša tuđe muzike. The Reneaissance je lična, mada ne introvertna ploča, optimistička ali ne raspevana. Ukusno korišćenje gostiju (moćni Raphael Saadiq) i semplova (You Made a Believer out of Me Ruby Andrews, Dancing Machine od Jacksons 5, ali i Aspectacle od Can) garantuje da svaki muzički molekul na ovoj ploči pripada Kamaalu i ponaša se baš onako kako on hoće.

Ovo je sutpilan, dostojanstven soul, sažet, elegantan jazz i pre svega sveden i prodoran hip-hop.

The Renaissance, žurka

Lirički i recitatorski, Kamaal je čovek koji ima svoj karakterističan stil, daleko od razmetljivosti, ali pun autoriteta. Njegovi tekstovi su snažni ali nikada se ne oslanjaju na šok. Raspon tema od propalih ljubavnih veza pa do kritike američkog ratovanja na istoku, sa sve opservacijama o hip-hopu koje daje jedan od njegovih najinteligentnijih neimara vrlo dobro funksioniše jer Kamaal uvek priča onako kako misli: jasno, snažno, ali odmereno. I ovde je manje više i njegov besprekorni lirički tok (slušajte akapela početak Dance on Glass) izaziva strahopoštovanje.

Jedina pesma na ovoj ploči koju nije producirao Kamaal je Move, jedan od poslednjih bitova koje je napravio pokojni J Dilla i lepši testament verovatno ni on sam sebi ne bi umeo da sastavi. The Renaissance je ploča koja u sve detinjastiji spektakl u koga se mejnstrim hip-hop pretvara donosi preko potrebni dah zrelosti iako nijednog trenutka ne gubi entuzijazam i oduševljenost igrom zvuka i reči. Možda i bolja ploča nego što posle devet godina zaslužujemo.

Audio:

• Q-Tip MySpace

Najnoviji tekstovi