popboks  Tema   | 15.08.2008. 

NORVEŠKI BLACK METAL (1) – Spaljivanja crkava, ubistva i samoubistva...

…i nešto muzike uz to

Iako se koreni black metala vezuju za početak 80-ih, ovaj ekstremni podžanr metal muzike je svoju najistaknutiju ali i najokrutniju manifestaciju doživeo u Norveškoj deceniju kasnije. Na tom prostoru se formirao pokret čiji će protagonisti ubrzo pokazati da im muzika nije jedino sredstvo za iskazivanje ideologije, već da su odlučni i kadri da prvi put u istoriji “đavoljeve” muzike urade nešto konkretno i šokiraju ceo svet 

Piše: Vladimir Ninčić

Foto: Web arhiva

Heavy metal se oduvek klackao na periferiji pop muzike i često je bivao ignorisan i prezren od kritike i fanova drugih žanrova. Zapravo, u dobrom delu njegove 30-godišnje istorije živeo je izolovan, daleko od očiju i ušiju “miroljubivih” konzumenata pop kulture. Prosečan poznavalac muzike gotovo je bio nesvestan njegovog postojanja, osim u situacijama kad su razni ekscesi dospevali na naslovne stranice i podgrevali njegovu ozloglašenost. Činjenica je, međutim, da je heavy metal tokom svih ovih godina postao stabilan pravac čija je popularnost u pojedinim periodama dostizala razmere koje su direktno bile u suprotnosti s njegovim underground karakterom.

No, i metal je sam po sebi heterogen i odiše tolikim ekstremima da je nekom sa strane praktično neverovatno da poveruje kako se toliko različite struje mogu svrstati u isti koš. Netrpeljivost između fanova suprotstavljenih potpravaca i optužbe za neiskrenost oduvek su bile sastavni deo scene, što je u prošlosti znalo da dovede do komičnih, ali i tragičnih sukoba. 

Razni stilovi su obeležavali razne epohe, smenjujući jedni druge i nastavljajući tradiciju. Nakon rane propasti thrash metala, na scenu je u drugoj polovini 80-ih stupio death metal, sa centrima na Floridi i u Švedskoj. Bendovi ovog usmerenja su u beskompromisan izraz inkorporirali motive nasilja, ubistava, silovanja i ostalih brutalnih radnji. Kreativni i komercijalni vrhunac death metal je doživeo 1991, kada su zapažene radove izdali Sepultura, Morbid Angel, Death, Suffocation, Malevolent Creation, Entombed, Pestilence, Unleashed, Grave i ostali nosioci podžanra s obe strane Atlantika.

Vođe i apostoli

Antihrišćanstvo, satanizam i nacionalizam death metalcima nisu bili zanimljivi, iako su se mogli primetiti kod skromnog dela muzičara. Glen Benton (levo) iz Deicide bio je zloglasan po utisnutom obrnutom krstu na čelu, a sastav Morbid Angel svoja uverenja je izražavao kroz paramilitarne uniforme na koncertima i neofašističke stavove u intervjuima. Ovi pojmovi će pravu manifestaciju doživeti neku godinu kasnije u Norveškoj, koja je tada već bila pod velikim uticajem švedskog death metala.

Teme koje su postale preokupacija celokupnog black metal pokreta korene vuku čak od Led Zeppelina, ali se čvršći koreni mogu naći kod Black Sabbatha i opskurnijih sastava tog doba kakvi su Black Widow i Coven, veliki poštovaoci radova Aleistera Crowleyja i Antona LaVeya (foto ispod), najistaknutijeg propovednika modernog satanizma i tvorca Satanističke biblije.

No, bez sumnje najvažniji inspiratori black metala struje u Norveškoj 90-ih su metal bendovi koji su prokrčili put desetak godina ranije: Venom, Mercyful Fate (njihov Dont' Break The Oath je jedan od najkultnijih albuma black metala - omot ispod), Bathory, Slayer, Sodom, Celtic Frost i Hellhammer.

Rane norveške death metal grupe će u jednom trenutku shvatiti da je došlo vreme da se stvari uzdignu na viši nivo. Nasilje koje je propagirao death metal bilo je zaista brutalno, ali nije bilo ništa više od pisanih reči, tj. stihova u nekim nespretno naslikanim knjižicama, i moglo je da posluži samo kao povod za razna parodiranja. Stvari su morale da postanu daleko ozbiljnije da bi se opravdao imidž, a liberalna Norveška je pružila savršenu podlogu za pokret koji će se ubrzo formirati.

Dok je death metal propagirao nasilje radi nasilja, black metal ga je koristio kao sredstvo realizacije ideologije u nastajanju, pokazujući tako određenu sofisticiranost i intelektualni izazov za klince kojima je bila potrebna viša svrha od kasapljenja. Tako je nastao fenomen koji je predstavljao najkontroverznije poglavlje metal muzike i koji je s razlogom uzburkao javnost.

Zašto baš u Norveškoj?

Razloga je više – švedsko društvo jeste slično norveškom, ali death metal je u Švedskoj zauzeo tron koji je praktično održao do danas. Dok je u Norveškoj black metal doživljavao procvat, Šveđani su odgovorili jednim od najpropulzivnijih pravaca – new wave of swedish death metal (NWOSDM) – na čelu s bendovima At The Gates, In Flames i Dark Tranquility, mada su imali i zapažene predstavnike u black metalu (Marduk, Abruptum, Dissection).

Uzroke treba tražiti i u društvenim odlikama, poput velike distance u međuljudskim odnosima (zamislite paljenja crkava u Italiji ili Grčkoj!), bukvalne fizičke udaljenosti među stanovništvom i naseljima, ali i u – nedostatku sunca! Norveška je velika i slabo naseljena država, čija sumorna i surova klima i priroda pogoduju svim mračnijim stvaralačkim izrazima. Povezanost s prirodom odražavaju i tekstovi, u kojima su česti motivi tamnih šuma, olujnih fjordova, snežnih planina, zaleđenih polja, mećava i ostalih ekstrema kojima Norveška obiluje.

Visok stepen društvene uređenosti, sloboda i sigurnosti takođe su doprineli traženju novih načina da se izrazi bunt. Ako je sve dozvoljeno, nije lak zadatak pružiti pravi izazov autoritetima i šokirati javnost. Naravno da imate vremena i mogućnosti za to, kad je socijalna pomoć obezbeđena zahvaljujući redistributivnim mehanizmima i standardu kakvima se samo još Švedska može pohvaliti.

(nastaviće se)

Najnoviji tekstovi