61-70 od 258 (strana 7 od 26)
Sledi objedinjeni osvrt na dva valjana romana sa dve zajednička sadržatelja – zagledanošću u spokojniju i smisleniju prošlost i svojevrsnu namernu vožnju u rikverc u vidu ponovo otkrivene jednostavnosti izraza
(Dereta)
I u trećem pokušaju na planu romana, Gluhovski pokazuje izraziti dar za pripovedanje u klasičnom smislu, svedoči kako mudri neguju dodeljeni im dar i pokazuje kako se pop-kulturno i moderno ipak može pomiriti i dovesti u skladan spoj sa tradicionalnim
Proces montaže, pogotovo evropske, predstavlja svetu tajnu svega onog što u filmu nazivamo umetničkim. Zato nam i ovi autori pomažu da rešimo dilemu masovne kulture i hladnoratovske umetnosti prošlog veka; da li filmski jezik služi za gledanje, slušanje ili čitanje?
(Booka)
„...ali nakon što smo Pila i ja dobili blizance, i zasnovali porodicu, počeo sam da shvatam kako ljubav može da bude užasna. Poželiš da mrziš te ljude, svoju ženu i decu. Zato što si svestan svega što će im svet učiniti, jer si sam činio takve stvari. To je izluđujuće, ali držiš se uz njih svim silama, i zatvaraš oči na ostalo“, Vels Tauer (priča Sve poharano, sve spaljeno)
(Red Box)
Danas počinje još jedno izdanje festivala queer filma Merlinka, te eto zgodne prilike da se osvrnemo i na domete književnog debija neumornog LGBT aktiviste i pokretača narečene Merlinke
(Plato)
„Čovek u samoći može da radi godinama, to je, uistinu, i jedini način rada; ali uvek naiđe trenutak kada oseti potrebu da pokaže svoj rad svetu, ne toliko da bi čuo njegov sud koliko da uveri sebe da taj rad zaista postoji i da postoji i sam, jer je individualnost samo kratka maštarija unutar jedne društvene vrste“, Mišel Uelbek (Karta i teritorija).
Viveg nam pokazuje kako izgleda kada se sada već sasvim izgrađeni pisac, na vrhuncu svojih kreativnih moći prihvati naoko jednostavnog poduhvata – da napiše savršeni roman po šnitu literature koja cilja prvenstveno ka ženskom rodu
(Karpos)
„... kako preneti belu boju sa vapnenca, krečnu prašinu što sa stubova prelazi na prste, nežno, polenu nalik beharsko rumenilo na grčkim vazama koje čini da mnoge od njih izgledaju poput ogromnih šljiva čiste svetlosti. Pošto ste učinili sve ovo, još morate da ovladate nijansama neobično svetle ljubičaste, izmešane sa bojom gita kao i sive sa bojom gita na ostrvskom stenju – stenju koje izgleda kao da je lava što se lagano hladila.“
Ako ništa drugo, ionako vrlo dobri Sibir će Kecmanovićevim neistomišljenicima poslužiti kao lakmus-papir vlastitih trpeljivosti prema primeru drugosti, jer setimo se da je tokom halabuke oko Topa... Miljenko Jergović hrabro priznao da je jarko želeo da mu se ta knjiga ne svidi, da bi, pročitavši, poklekao pred njenim neospornim kvalitetima
