121-130 od 1552 (strana 13 od 156)
(Polydor)
Odličan album koji pruža argument u korist prokazane kohabitacije, jer ovo je album koji uspešno miri stare, proverene postavke i skorašnje, sasvim opravdane težnje
Retki su dinosaurusi roka koji na raspolaganju imaju čak dva mega-kultna-benda koja bi mogli da dignu iz mrtvih, naprave turneju, a s jednim čak i da snime kolekciju sasvim novih pesama i to nazovu novim početkom. John Lydon, Londoničanin, iako je već skoro dve decenije okupan kalifornijskim suncem, i iako je isto toliko godina prošlo od njegovog poslednjeg muzičkog dela (That What is Not iz 1992.), 'ladno smatra da ga je svet još uvek željan
(Parlaphone)
Damon Albarn se sada prihvatio i opere; nevolja je šta sa predstavljenim na ovom albumu kada tu nije opersko okruženje
(Mute)
Prelepo sklopljen, vrhunski odsviran i iskreno stvoren, Standing at the Sky's Edge ipak žudi da ceo bude raznesen beskompromisnom olujom tvrđih pesama. Buntovnik u duši, morao bi da savlada nežnog baladera. Psiho-delija morao bi da neutrališe romantičnog tree huggera
(exitmusic.tv / Odličan hrčak)
U celini gledano, sam zvuk albuma, energija koja ga nosi, minimalna produkcija, a pre svega neprestano zarazno pulsiranje bubnjeva, odaje zanesenost dvadesetogodišnjaka spremnih da dokažu svetu da nije u pravu
Slušajući Štrajk mozga shvatićete da to možda nije najbolji album Eda Maajke, zapravo daleko je od oštrine, direktnosti i hrabrosti kakve su imala prva dva izdanja, posebno No sikiriki
(4AD)
Na Blues Funeral možete da čujete odjeke QOTSA i Screaming Trees, ali ne bi trebalo da vas iznenade post-apokaliptične plesne himne (Ode to Sad Disco), turobne, „fantazmagorične“ balade (St Louis Elegy) u kojima je Lanegan najjači, pa ni gotovo jutuovski/njuorder momenti poput glatke vožnje Harborview Hospital ili rokačine dostojne jednog Iggyja (Quiver Syndrome)
(Columbia)
Gossip na teritoriji osavremenjenog plesnog popa sa jasnim nadahnućem u srodnom zvuku druge polovine osamdesetih godina minulog veka
Govoriti o sastavu Goribor bez metafora, velikih reči... to deluje kao izazov. Da li je uopšte moguće tako nešto posle „onakvog“ debija? I odmah na početku jedna mistifikacija
