Budi sam na ulici

Nedavna žustra rasprava u zagrebačkoj skupštini povodom imenovanja jedne ulice u naselju Jakuševac po frontmenu grupe EKV Milanu Mladenoviću, ponovo je uzburkala duhove u regionalnoj javnosti i na dnevni red postavila temu nazivanja ulica po imenima rok muzičarima. Pokušali smo da osvetlimo ovo društveno pitanje mišljenjima naših sagovornika iz sveta muzike. Debati ovde nije kraj, pozivamo čitaoce Popboksa da se u nju uključe svojim predlozima i argumentima.

"Nemam ništa protiv, ali to je najmanje što bi pojedine ličnosti iz sveta muzike trebalo da dobiju, neku ulicu, ćošak, ugao. Pogledajte šta se događa u Engleskoj i Americi, a mi? Retkost je čak i da neke veličine narodne muzike, one kvalitetne, dobre i poštene, ovde dobiju ulicu. Evo, Nišlije su onom svom pevaču podigli spomenik", kaže za Popboks Kornelije Kovač. Rok novinar i publicista Petar Janjatović načelno nije "zagrejan" za "rokerske" ulice: "Intimno govoreći, nisam previše oduševljen tom idejom jer me sve to previše podseća na narodne heroje. Šteta što oni (muzičari, prim. aut.) ne mogu da kažu šta bi mislili o tome, ali onoliko koliko sam ih poznavao mislim da bi se svi kiselo smejali i rekli “Ulica po mom imenu? Eee, 'ajde ako mora!”."

Za pevača grupe Darkwood Dub Dejana Vučetića Vuču rok muzičari ne bi trebalo da se ni na koji način odvajaju od ostalih zaslužnih ličnosti u procesu nazivanja ulica: "O tome mislim isto što i o nazivanju ulica po glumcima, slikarima, vajarima, borcima, narodnim herojima. Svako zaslužuje ulicu, zar ne? Tako da sam potpuno za to." Još jedan poznati muzički novinar i beogradski rokenrol pionir Vlada Janković Džet kaže da ne zna koliko mi uopšte imamo muzičara koji su zaslužili ovu počast, ali mu je stav izgrađeniji kada se govori o kriterijumima imenovanja: "Mislim da je za života glupo davati imena ulica po bilo kome, a kamoli po muzičarima. To je samo drug Tito imao."

Mišljenje frontmena Repetitora Borisa Vlastelice o ovom pitanju je oprezno: "Svakako ne bih previše žurio sa tim. Vrlo je teško objektivno odrediti standarde po kojima se daju imena ulica, ali meni je mnogo veći problem što se brišu stara imena ulica, nego da im se daju nazivi po rok muzičarima. Nisam nešto oduševljen tom idejom bez javne rasprave, a to je nešto što je ovde nepoznat pojam, pa sve zavisi od volje političara." Zamoljen da pojasni kako zamišlja javnu raspravu, Vlastelica kaže: "Javnu raspravu zamišljam kao dijalog između vlasti i zainteresovane javnosti. Ona bi trebalo da se odvija kroz medije, koji ne postoje i institucije, koje ne postoje i fingiraju svoje postojanje."

Nalik mlađem kolegi i Kovač se, sa zadrškom, zalaže za razmenu mišljenja: "Pri određivanju kriterijuma ne možemo da uzimamo u obzir samo šta misle rok kritičari, ili samo šta misli publika. Treba sagledati celinu. Vidim da je ovaj iz Katarine dobio ulicu u Zagrebu i negde kod nas, čini mi se. Mislim da je on zaslužio da to dobije. E sad ko još, ne znam, verovatno ima još neko, ali bi trebalo napraviti jednu veliku anketu – pa recimo 600 hiljada ljudi donese neki sud i dovede nekoga na to mesto. Mada dobro znamo šta je ovde najpopularnije, te lako može da se desi da na to mesto dođe neko ko ne zaslužuje, ali se dopada narodu. Tako da ni to nije merilo."

Pevač Partibrejkersa Zoran Kostić Cane temi pristupa kritički: "Nadam se da to (imenovanje ulica po rok muzičarima, prim. aut.) neću dočekati. Lepo je, ali treba i za života biti dobar prema njima.To znači autorska prava na Sunce! To znači da muzičari budu poštovani, da imaju beneficirani radni staž. Evo iz mog slučaja, ja nastupam od -10 stepeni napolju, jedanput je čak bilo i -17, do +30. A ne da nas se samo sete kada smo im potrebni, za političke kampanje i sva ostala sranja ili kad već napustimo ovaj svet i pređemo u drugu dimenziju."

I prema Vlastelicinim rečima upliv politike u čitavu problematiku je ključan: "To je generacijska stvar – sad su na vlasti političari koji su slušali muziku osamdesetih pa daju imena ulica po svojim omiljenim muzičarima, umesto da to bude deo neke šire javne rasprave, da se vidi šta je ta ličnost govorila, radila i stvarala i na koji sve način je na koga sve uticala."

Kornelije Kovač skreće pažnju na percepciju muzike u celini: "Gledajte, rok, pop i sve ostalo – to se tretira kao zabava, kao nešto što je trenutno, šaljivo. Muzičari? Aha, lepo, svirajte, zabavljajte nas. U tom smislu ne pravi se nikakva razlika između nekog ko svira u krčmi i ljudi koji su nešto stvorili i napravili neki napredak u muzici, svejedno kojoj. Čak i samo to da krene da se razlikuje, to bi bio veliki napredak za ovo društvo. Priznali bismo da i to postoji." Sagledavajući sve teškoće pri odabiru kriterijuma, Janjatović kaže da "jedini kriterijum može da bude delo" tvrdeći da je "to jako osetljivo – ko je zaista ostavio veliki trag jer je u pitanju vrlo lična stvar" i zatim dodaje: "Pitanje je jako teško zato što govorimo o estetskoj kategoriji. Meni je glupo kad čujem da neko kaže “Zašto je Milan Mladenović dobio ulicu kada je bio narkoman?”. Pod a, ne znamo da li je bio narkoman, be, bitno je delo koje je čovek ostavio iza sebe. Razni pesnici po čijim ulicama hodimo ovih dana su bili skloni alkoholu, da ne pričam o oduševljenju raznim opijatima krajem XIX veka."

Slično razmišlja i Vuča: "Kriterijum bi trebalo da bude rad koji su dotični umetnici ostvarili na polju muzike. Tu čast uglavnom dobijaju zaslužni ljudi kada se upokoje, ali možda bi se u nekim slučajevima  to priznanje moglo dodeliti i za života, jer je muzika umetnički izraz koji pruža najmanju materijalnu satisfakciju i tu vrstu užitka, i zbog toga je, po mom mišljenju, krucijalna umetnost." Po Canetovom mišljenju, u praksi je urađeno veoma malo, uprkos činjenici da je tema medijski prisutna: "Niko od muzičara nije ni dobio ulicu – Zoran Miščević nije, a Milan je dobio kao neki uglić. Puno dao, a dobio siću. Ništa skoro, a negde u Hrvatskoj i u Bosni je dobio ulicu. Stide nas se, a trebamo im." Zorana Miščevića i Vlada Janković Džet pominje kao nekoga čiju bi ulicu Beograd "u svakom slučaju morao da ima."

Janjatović ne ostavlja prostor sumnji kada govori o konkretnim imenima: "Nema nikakve dileme oko Milana Mladenovića, koji je na kraju krajeva i dobio nekoliko ulica jer je ostavio puno iza sebe. Jasno je ko su veliki, naravno. Nažalost, često se provali koliko su neki ljudi veliki i uticajni tek kad umru. Tu konkretno mislim na Tustu. Stvarno sam bio jako prijatno iznenađen kad sam pročitao sve šta je o njemu napisano posle njegove smrti, jer ipak govorimo o bendu koji je bio naglašeno klupski. Taj klub je izgleda mnogo veliki bio."

Cane i dalje nema ambiciju da se bavi birokratskim poslovima. Na pitanje ko bi po njegovom mišljenju trebalo da ima ulicu, Kostić odgovara: "Ne bih to nikad radio. Dečko, ja sam iznad toga."