Ne, Đakomovo leto, Indignados, Rijaliti, Nije ti život pjesma Havaja i Blokada

Film Ne dolazi na Slobodnu zonu kao sigurno jedan od najhvaljenijih i najsvežijih naslova trenutne festivalske ponude. Prikazan u okviru programa Directors' Forthnight tokom prethodnog festivala u Kanu (proglašen je i za najbolji film tog programa), ovaj film je od strane nekoliko uticajnih filmskih kritičara ocenjen kao možda i najbolji film Kanskog festivala. Ne nudi priču o mladom reklamnom kreativcu koga čileanska opozicija unajmljuje da vodi televizijsku kampanju pred referendum o izglasavanju poverenja diktatoru Pinočeu. Film je sniman starom analognom video tehnikom, a kao proizvod nastala je specifična zamućena slika treperavih boja koja istovremeno pruža osećaj autentičnosti doživljaja perioda u kome se priča odvija, i isto tako ukazuje na prirodu i uslovljenost same slike, što je upravo jedna od tema filma -  značaj i snaga filmskog/video prikaza, u ovom slučaju ponuđena je i perspektiva onih koji stvaraju takav prikaz i onih na koje on deluje.

Relativno izmešten vizuelni aspekt filma, uz priču koja se brzo razvija, i obuhvata kako perspektivu ekipe okupljene oko opozicije tako i onih na vlasti, omogućava neposrednije i intezivnije vezivanje publike sa onim što se dešava na platnu. Opozicija se u trenutku raspisivanja referenduma nalazi u izuzetno nezavidnoj poziciji, bez prostora za kampanju i bez očiglednih izgleda za pobedu. Jedino što imaju na raspolaganju jesu petnaest minuta dnevno programa na nacionalnoj televiziji, a kako će ih iskoristiti i šta će u okviru tog dobijenog prostora prikazati, za posledicu može imati ishod glasanja i samu sudbine čileanske države. Okosnicu dešavanja ovog filma tako čine shvatanja, preispitivanja i odluke o tome kako kampanja treba da izlgeda, koje ideje treba promovisati i kakvim vizuelnim rečnikom, i na koji način se upustiti sa potencijalnim pretnjama koje nastaju kao reakcija diktatorske vlasti na nastalu kampanju. Cela priča, koja se odvija u okviru velikog istorijskog događaja, ispričana je prevashodno iz pažljivo određenih perpsektiva glavnog protagoniste i njegovog poslovnog partnera, tako da su izbegnute jalove generalizacije i banalna opšta mesta o prirodi totalitarnih političkih režima i univerzalnoj snazi borbe za demokratiju. Ocena: 9/10

Daleko od toga da nudi priču, film Đakomovo leto, koji je takođe doživeo primetno uspešan festivalski život, nudi nekoliko ne direktno povezanih momenata letnje idile Đakoma, mladića koji ima problema sa sluhom, i njegove saputnice Stefani. Kamera je konstantno fokusirana na ovo dvoje aktera, tokom njihove potrage za rečnom obalom kroz šumu, potom kupanja u reci, sviranja bubnjeva i glupiranja po kući, provoda na lokalnom vašaru itd. Nema nikakve eskpozicije, o likovima ne znamo ništa - pa ni prirodu njihovog odnosa. Ono što vidimo jesu njihove reakcije na ono što rade, na ono što ih okružuje, te reakacije jedno na drugo. Đakomo je ekstrovertniji, bučniji i deluje infatilnije. Tokom šetnje kroz šumu, on konstantno zanoveta, žali se na blato, kamenje i „lošu“ prirodu. Dok se kupaju, Đakomo je nespretan pri plivanju, okleva da uđe u vodu, i uglavnom se drži debele grane u vodi. Stefi je, s druge strane, daleko ćutljivija, sve neprijatnosti šume podnosi strpljivo, nudi svoje papuče Đakomu kome smeta blato, a kasnije u vodi, ona pliva, roni, skače i rada je da se upusti u dečačko prskanje i igranje u vodi. Ono što bi bile ustaljene odlike ženskog ponašanja više određuju ponašanje Đakoma, i obrnuto u slučaju Stefani. No u njihovoj igri koja se odvija negde između puko detinjastog i senzualnog, fluidnost takvih kategorija je neizbežna. Kamera beleži idilični prirodni pejzaž kao pozadinu i ne dozvoljava da nam pažnja i u jednom trenutku skrene sa dvoje likova. Na delu je filmski postupak koji insistira na neposrednosti i intezitetu doživljenog, izbegavajući bilo kakav okvir u koji bi smestio protagoniste. Ocena:  7/10

Indignados su još jedan film koji kroz poigravanje sa samim filmskim postupkom pokušava da ostvari neposrednost između publike i onoga što iznosi u okviru priče. Kroz labavu poludokumentarnu strukturu film prati sudbinu jedne afričke emigrantkinje od dolaska do spasonosnih obala Evrope, prolaska kroz užasavajuća skloništa bezbrojnih emigranata u napuštenim vagonima razrušenih železničkih stanica, brojne čekaonice i zatvore, do lutanja ulicama gradova koji obećavaju i nude komfor i izobilje. Njena priča prepliće se sa prizorima uličnih protesta pokreta Indignados, i natpisima parola iz knjige Stefana Hesela „Pobunite se!“

Prikazi prostora i uslova u kojima emigranti pokušavaju da ostvare nekakvu egzistenciju su prikazi užasavajuće degradiranih tragova „normalnih“ života, a sama struktura filma omogućava da ti ljudi i njihove sudbine donekle progovore za sebe. Upečatljivi su prikazi njihovih prebivališta koji su ostvareni tako što su uz njihove privremene domove, ispisana njihova imena i njihove godine. Oronuli dušeci ispod mostova, kartoni po gradskim zapećcima, ili samo hrpe novina na gradskim ulicama uz po nešto odrpane odeće, bez samih ljudi, ukazuju na njihovo postojanje i vizuelno prenose osobenost njihovih života. Oni su zapravo nevidljivi za samo društvo - primetno je samo đubre koje oni stvaraju oko sebe, dok je s druge strane, primetna obazrivost samog filmskog postupka, koji bi neizostavno ugrozio dostojanstvo tih ljudi prikazavši u takvim uslovima. Takve slike poseduju jezivu snagu koja izražava rascep između ideala koje promoviše razvijena civilizacija i sudbina onih koji im slepo veruju. A upravo je junakinjina ideja Evrope ideja o prostoru blagostanja i prilike za boljim životom. No njena evropska sudbina je daleko od toga. Kasnije spajanje sa uličnim protestima izniklim u brojnim evropskim gradovima protiv postojećeg društvenog poretka, podupire osećaj o izneverenim idejama, ma koliko je samo preplitanje sprovedeno olako i brzopotezno. Film na upečatljiv način, pomoću specifičnih vizuelnih predstava, odražava paradoks savremene razvijene Evrope. Ocena: 7/10 

Još jedan festivalski hit koji nam je donela Slobodna zona jeste film Rijaliti. Posle velikog uspeha prethodnog filma Matea Garonea, Gomora, ovaj film je ponovo zabeležio uspeh na Kanskom festivalu dobivši veliku nagradu žirija, kojom je predsedavao rediteljev zemljak Nani Moreti. To bi moralo biti jedno od glavnih objašenjanja dobijenog priznanja, pošto je u pitanju neverovatno banalan film, koji na jalov i krajnje smešan način pokušava da ostvari nešto što bi trebalo da bude komentar ili kritika lošeg uticaja „rijaliti“ emisija na lakovernog pojedinca sa italijanskog juga. Film nudi zatvorenu, jednosmernu i samo donekle uverljivu priču sa par interesantnih vizuelnih rešenja koja se tokom filma pokazuju kao doslovni, pažljivo sproveden komentar, ili čak izrugavanje reditelja negativnim aspektim navodne stvarnosti italijanskog društva, bez obzira na činjenicu da je tu stvarnost reditelj zapravo sam stvorio. Ocena: 3/10

Među najinteresantnijim filmovima ovogodišnjeg programa bili su hrvatski dokumentarni filmovi Nije ti život pjesma Havaja i Blokada. Hrvatska rediteljka Dana Budisavljević pokušala je da se kroz formu dokumentarnog filma suoči sa odnosom porodice prema njenom seksualnom opredeljenju. Polazeći od, pre svega, emotivnog stava kako je njeni roditelji i brat ne podržavaju dovoljno, ili ti da ih je stid njenog opredeljenja, ona tokom samog procesa snimanja, kroz razgovore pred kamerom kao nepristrasnim svedokom, otkriva iznenađujuću podršku koja istovremeno upućuje na komplikovanost unutarporodične dinamike. Film koji je nastao odlikuje naglašena intimnost, a same verbalne artikulacije svih učesnika, na izuzetno šarmantan i zabavan način ukazuju kako određeni društveni obrasci ponašanja i mišljenja oblikuju lične stavove i način komunikacije pojedinca. Ocena: 8/10

Film Blokada, reditelja Igora Bezinovića predstavlja oko 90 minuta uzbudljivo upakovanog filmskog materijala sastavljenog od nebrojanih sati snimaka zabeleženih tokom studentske blokade zagrebačkog Filozofskog fakulteta tokom 2009. Film prati nastanak studentskog protesta, blokiranje zgrade fakulteta, zasedanja studentskog plenuma i nastavničkog veća,  dogovore, organizaciju i tok samog protesta. Fokus na sam sled dešavanja, izbegavajući insistiranje na pojedincima, omogućava Blokadi da ponudi publici poletno i dinamično filmsko iskustvo, koje skreće pažnju na značajno pitanje odnosa političkog i društvenog sistema prema besplatnom obrazovanju. Ocena: 7/10