Odlazak u legendu

Branimir Slijepčević, Art & Music Festival, Pula

Kad čuješ tužnu vijest nakon prvobitnog šoka naviru sjećanja. Sjećanje na prvi koncert koji sam gledao još kao srednjoškolac na terasi Uljanika, odlaska u ondašnju vojsku i na spomen Pule upita „Jel' znaš Idijote?“, ili sjećanja na ona grozna, ratna vremena kada su druženja sa Idijotima pomogla da ostaneš normalan i naučiš da ponekad treba biti i hrabar. Čitam vijesti i nekrologe po novinama i portalima koji zaboravljaju bitnu činjenicu da je Tusta prije dvije godine kao sindikalni aktivista spašavao svoju tvrtku „TESU“, on je zaista sve o čemu je pjevao i živio.  Vjerovao sam da će njegov optimizam i  volja za životom pobijediti i ovaj jebeni rak. Odlaze nam oni koji to nikako ne bi trebali.

Predrag Novković, novinar, urednik emisije Gruvanje (RT Vojvodine)

Bio je 11.novembar 1987. Pobegao sam na Marakanu i prisustvovao jednom od najgorih utovara fudbalske reprezentacije Jugoslavije, kada su nam Robson, Lineker i ekipa za svega dvadeset minuta utrpali četiri komada. Kisnući na Severu, povremeno bih opipavao unutrašnji džep jakne u kome je bila singlica Bolje izdati ploču nego prijatelja, tek kupljena u Srećnoj galeriji. Jedva sam čekao da stignem kući... Već na uvodnom rifu Maje, potpuno sam zaboravio na Engleze, Maura Ravnića i Marka Elsnera. To je bilo to. Otkrio sam bend koji je iz korena promenio svako moje dotadašnje shvatanje muzike. Četvrt veka je od tada prošlo, postali su legendarni, ali sam ih ja uvek doživljavao kao samo svoje, pamteći to kišno veče i nemilosrdno okretanje male ploče sa najboljim naslovnim sloganom u istoriji. Hvala Sale. Hvala Fric. Hvala Ptica. Hvala do neba Tusta i počivaj u miru.

Vladimir Radusinović Radule (Atheist Rap)

Iako smo u našim redovima imali gubitaka i ranije i iako kod jebenog raka uvek lebdi ta odvratna izvesnost izgubljene bitke, sama vest te prvo mimoiđe hvatajući zalet, da bi te, kada postaneš svestan da nije ružan san ili loša zajebancija, razvalila poput ogromnog malja. Idijoti i Tusta sa njima su odavno deo naših života, delom su nas oblikovali jer smo stasavali uz njihove poruke kodirane u muzici i tekstovima, delili smo iste stavove po većini pitanja vezanih za život, univerzum i sve ostalo, a nakon zvaničnog upoznavanja je sve to evoluiralo u veliko i iskreno prijateljstvo. Mogu reći bez rezerve da pišem ovo u svoje ime, u ime svoje porodice, prijatelja, bande... Otišao je u legendu jedan od istinskih titana našeg doba.

Saša Vujić Vuja (KBO!/Zvoncekova bilježnica/Trula koalicija)

Eto šta se desilo sa Tustom, to može da se desi svima nama kada se dođe u neke godine, i stariji rokeri polako moraju da se brinu za svoje zdravlje. Tustu znam odavno, zato što su i u bukvalnom smislu KUD Idijoti i KBO! počeli u isto vreme, osnovani su na isti dan - 2. februara 1981. godine. Slučajnost, ali je istina. Prvi koncerti koje su imali u Srbiji: prvo u Smederevskoj Palanci, pa u Kragujevcu, pa posle toga u Beogradu - sarađivali smo puno... Oni su bili nešto stariji, ali smo u muzičkom stavu bili skoro isti.

Rak, nema leka za tu bolest, ali ono što je najvažnije je ono što ostane iza svakog čoveka, a to je nasleđe za dalja pokoljenja u muzičkom pogledu. Ono što su radili KUD Idijoti, i ono što je Tusta radio i otpevao nikad neće biti zaboravljeno, zato što su oni bili jugoslovenski a ne hrvatski bend. Tusta će još dugo, dugo da živi u muzičkom pogledu za sve nas.

Demir Ahmetović (Multietnička atrakcija)

Kakva šteta što više nećemo imati prilike da čujemo jos pravih, ljudskih mudrosti koje kao tiha voda, ipak verujem, menjaju ovaj svet! Kad sam čuo vest bio sam šokiran , ali sam pokušao da ne odreagujem, a stiže asocijacija u vidu stiha: "Svaka čast mojim čeličnim živcima!" iz pesme Vajk na bolje... Bolivia rnr... Počivaj u miru čoveče.

 

Dragan Ambrozić, novinar, urednik Doma omladine Beograda

Prvi susret sa KUD Idijotima sam, i ne znajući, imao tokom uzbudljivo-dosadnog perioda života poznatog kao "služenje vojske", kog sam imao priliku da doživim baš u Puli. Odlično se sećam ćirilićnih grafita IDIJOTI na nekim lokacijama, u gradu kog sam u čizmama prepešačio neviđeno mnogo puta, zidnih natpisa koji su sa klinačkom neposrednošću obznanjivali nečije postojanje. Mada, nikako nisi mogao biti siguran da to možda neko ne pecka vojsku.

Nije prošlo ni šest i po godina, a preko nezavisnog izdavača iz Kopra, Borisa Furlana, dobio sam kasetu njegovih nada po imenu KUD Idijoti - Legendarni uživo. I dalje mislim da im je to najbolja kolekcija pesama, ako gledate samo pesme, te sam odmah i napisao u “Studentu”, gde sam pratio ovakve teme - nešto tipa kako je to ozbiljna pojava, funny-punk grupa kakva nam nedostaje. Sledeće čega se sećam jeste poziv da ih posetim. Nije baš da mi se vraćalo u Pulu tako brzo, ali neko je morao da piše o stvarno važnim stvarima (posle sam pod imenom ”Žestica!” u časopisu “Rock” objavio i drugi veliki tekst o ovoj grupi, a onda su je već mnogi upoznali), te sam 1987. opet spavao u autobusu koji se tociljao ka slobodarskoj Istri.

Tamo su me najviše iznenadila natezanja izdavača koji se stvarno trudio i sjajnog benda, još nesigurnog u sebe. Imao sam tu čast da slušam međusobna ogovaranja raznih izdavača i muzičara, ali zajedljiva prepucavanja Idijota i njihovog pokrovitelja bila su nešto posebno - krajnje simpatična lokalna alanfordovska priča, uvaljana u nemaštinu i snalaženje da se nešto uradi. U toj stalnoj šaljivo-ozbiljnoj tenziji oko benda, pa i unutar benda, obišli smo prostor za probe kog su sami sređivali u napuštenoj ludnici, susreli Francija Blaškovića u ošteriji u kojoj je upravo raspredao neku svoju verziju istorije tog kraja i zezao prisutne, da bi napokon seli u kafanu koju su Idijoti smatrali svojom.

I dok su Ptica i Fric još tad uživali u duhovitom verbalnom radu u tandemu, a Sale Veruda u pokušajima da ih sve uozbilji,Tusta je uglavnom bio neka vrsta blagonaklone tihe senke u pozadini. Pomalo nalik na Indijanca, očito je bio od onih ljudi koji ne cene suvišno isticanje. Onda je već palo ispitivanje ko je šta slušao od klasika punka, ko je od nas koje godište i odakle, pa sam saznao da je pevač stariji od ostalih članova, što mu je svakako davalo poseban pogled na mlade pulske mangupe. Bend mi je izneo još jednu istinu o sebi na kojoj je insistirao – da oni pojma nemaju šta su tačno, jer su mešavina čeških, italijanskih, srpskih, hrvatskih i drugih korena, ali da ih sve to skupa ni najmanje ne zanima. Jedino je Tusta opet ćutao.

Rekoh: “A ti Tusta, kakvog si ti mešanog porekla?”. Sale je odgovorio umesto njega “On je Ćić”. “Šta je to Ćić?” Tusta se napokon uključio: “Mi smo sa Ćićarije. To ti je planina ovde. Tamo ljudi govore drugi jezik, ostao od pravih Istriana. Ima ih jako malo još”. “To je nešto kao Vlasi?” “Valjda. Samo oni koji žive tamo uvek su bili najsiromašniji na svetu. Moji baba i deda su preživljavali tako što su skupljali ugalj”.”Misliš, kopali ugalj?”. “Ne, ne, nisu imali čime – samo su skupljali ugalj rukama po površini planine i silazili dole da ga prodaju. To je bilo jedino što su mogli da rade. Pošto su bili Ćići, niko nije hteo ni da ih zaposli”.

Tusta je za mene od tad ostao onaj čovek kog su odhranili ugljem kad je bio mali. Možete misliti koliko je njemu bend bio važan.