Diši, samo diši

Mesto: Gun Club, Beograd
Vreme: 29. i 30. septembar 2012.

Pre nego što će se uputiti na najavljenu „kreativnu pauzu“, koja će, nadamo se, izroditi novo izdanje, Goribor su obišli glavne uporišne tačke svoje publike i u četiri dana odsvirali isto toliko koncerata. Posle nastupa u Zagrebu i Novom Sadu, u subotu i nedelju došao je red na Beograd.

Protekla godina pokazala je solidan porast popularnosti najpoznatijeg borskog kulturnog brenda. Dok su kod zapadnih susjeda St i ekipa već uveliko etablirani izvođači, Srbiji je trebalo vremena da prepozna Goribor kao pojavu koja zavređuje širu pažnju publike i medija. Malobrojni fanovi koji su pratili Goribor po srpskim klubovima prerasli su u raznorodnu masu radoznalaca impresioniranih ovim nesvakidašnjim muzičkim fenomenom, što se letos najbolje videlo po odzivu na kasnonoćni nastup benda na Belgrade Calling festivalu. Iako skrajnuti satnicom, Borani su tom prilikom pokazali sposobnost da vladaju velikom binom i da su zreli za korak dalje u karijeri.

S druge strane, intimna muzika kakvu Goribor sviraju svoje prirodno okruženje nalazi u klupskoj atmosferi. Umesto prelaska u veću salu, bend se ponovo opredeljuje da održi dva vezana koncerta u dobro mu poznatom Gun clubu. Iako je Gun prigodan prostor, njegovi kapaciteti polako postaju pretesni da odgovore na interesovanje koje Goribor izaziva, što je bilo evidentno u subotu, kada su prostorije kluba bile pune još pri iščekivanju benda.

Beogradskoj publici su tokom dve večeri priređena dva seta od po sat i 40 minuta poštene svirke, kojom su Borani napravili presek materijala sa svoja dva glavna izdanja. Iako su ranije praktikovali da unapred odrede samo prve dve pesme koje se sviraju, a potom spontano aranžiraju repertoar, setovi su ovoga puta bili gotovo identični. Od pesama koje su se dale očekivati, nije se čuo jedan od favorita s prvog albuma Dalajlama me se sećaš, kao ni famozna Hoću da živim. Ispunjena gorkim humorom koji hvata na prvu loptu, ta pesma se besomučno vrtela i odigrala takvu promotivnu ulogu da se stopila sa identitetom benda do te mere da izgleda i oni sami žele da se privremeno distanciraju od nje, ili bar ne vide potrebu da joj se u ovom trenutku vraćaju.

Bend je u subotu izašao na binu oko ponoći, ali na nastup se još moralo popričekati, dok se tehnička podrška pokušavala izboriti sa problemima u monitoru za bubanj. No, ubrzo je i to bilo rešeno, pa je bend polako uplivao u instrumentalni uvod u koncert. Monitoring je zadavao glavobolje bendu i naredne večeri, a St je krajem Vožnjice delovao više usredsređeno na rešavanje tog problema nego na svirku koja predstoji. Međutim, čim je grunuo uvodni rif za Moje misli, pevač je obgrlio mikrofon, sklopio oči i ušao u svet kreacije, izgubljen u sopstvenim stihovima. Okrenut publici iz profila, St grli mikrofon, nadvija se i grči nad njim, ispuštajući začuđujuće silovit glas iz svog tananog tela. Nepretenciozni frontmen pleni sa bine harizmom koja je suštinski deo atraktivnosti benda, a koju hrani amalgam ispovednog, buntovnog i propovednog tona i strastvenog iskaza koji taj ton iznosi.

Svi elementi koji čine instrumentalni deo Goribora u live postavci postaju izraženiji, a zbunjujuće odrednice poput trip-hop-blues postaju smislenije. Matrica daje ritmu hipnotičku notu koja očarava i hvata publiku u loop, a Darko mu za bubnjevima unosi svežu energiju i dinamiku živog instrumenta. Dok su na albumima neretko stidljivi i jednolični, ritmovi su uživo daleko razigraniji i prosto pozivaju na đusku, što je bitan razlog popularnosti benda među ženskom populacijom.

Bend se ujedno prikazuje i kao gitarskiji nego što to albumi prenose. Dok ispolirana studijska produkcija mahom sabija gitare u drugi plan, primirujući ih i držeći u funkciji pesme, upravo dodatna buka i preterane amplitude koje su sputane na albumima u živoj postavci izazivaju radost u publici. Gledajući Goribor uživo možemo videti bend koji gaji sirov zvuk, nošen dinamikom dvojice gitarista. Piti i Uža teško da mogu biti različitiji gitaristi i ostavljaju neodoljiv utisak da potiču iz dijametralno suprotnih muzičkih miljea. Piti naginje tradicionalnijoj blues školi i čak i kad svira pod težom distorzijom, usredsređen je da stabilnom desnom rukom čvrsto drži ritam. Uža, s druge strane, deluje kao proizvod indie/punk kulture koga manje zanima sviračka pedanterija, pa se tokom bučnijih deonica sa gitarom razračunava širokim, slobodnim pokretima desne ruke. Obojica gitarista imaju trenutke za divljenje, drže se svojih jačih strana i savršeno su komplementaran duo.

Sinoć i preksinoć Goribor je gledala poslovično šarenolika publika, od tinejdžera koji danas dremaju u školskoj klupi do sedih glava za koje biste pomislili da su roditelji članova benda. Dok su u subotnjoj gužvi samo uporni istrajali na svojim mestima blizu bine, druge večeri je publika bila nešto malobrojnija, što je omogućilo daleko udobniji doživljaj koncerta. Iako je sinoćna publika možda bila manje živahna nego u subotu, bend je svakako bio podjednako raspoložen za svirku.

Voli me je obe večeri naišla na horsko pevanje i đusku u celom klubu, kao i nešto sporija Ko sam?. Apatična Ti i ja spušta tenzije, puna gorčine, dok melodijski rif u kom Piti i Uža šetaju distorzirane oktave zvuči kao nešto što smo devedesetih mogli čuti od Bjesova. Niko nije kriv je upadljivo krljačkija u odnosu na album, kao i Početka, koja je iz studija izašla sa umiljatim pratećim vokalima, dok joj uživo bend nabija tenziju disonantnim krešendom praćenim Stovim vapajima. Bend je zatim prešao na živahnije note i Sjajne niti, favorit koji je izazvao najviše skakutanja u publici i zaradio najveći aplauz. Dok Goribor izvode Ljubavi moja (koju su svirali samo prve večeri), zanimljivo je pomisliti kako bi ta pesma, puštena na nacionalnoj televiziji, razorila u paramparčad koncept ružičaste emisije koja naciju podučava ljubavi. Samo da St poviče: „Sve za ljubav“, i ironija bi bila potpuna.

Segment u kom Uža prelazi na bas počinje opšteomiljenom Bez, koja kulminira sjajnim Pitijevim bluzerskim solom. Poslednji akordi Bez ne utihnu sasvim, a St već recituje: „Preko brda, preko mora, preko sedam gora, preko noćnih mora...“, najavljujući prelaz na Burle. Usledila je Kiša, eterična oda spontanosti, malim velikim zadovoljstvima i uživanju u trenutku, na kraju koje St svoju poruku sažima u: „Diši, samo diši“.

Uprkos inertnosti koju tekst sugeriše, Uzalud se budiš sva pršti od gruva. Ritam pada uz Rolamo, oporu i daleko dramatičniju nego na albumu, u kojoj se melodija pri kraju gubi u zaglušujućoj gitarskoj kakofoniji. U subotu je za bis odabrana Uzimam, čija je spora, valjajuća bas linija smirila strasti za kraj večeri, dok je sinoćnji set okončan himnom obespravljenih St. bluz.

Istočnosrpski blues ukopčan u matricu i začinjen prstohvatom funka kreira tu magičnu vazdušastu tekućinu zvanu Goribor, na koncertima zaprljanu distorzijama. Bilo bi zanimljivo čuti tu vrstu prljavštine prenetu na album koji bi uhvatio bend onako kako zaista zvuči. Ako je Evo je banja obeležen instrumentalnim iskorakom u odnosu na debi, očekujemo da će i treći album nastaviti u tom pravcu.

Kad u zaključku pesme Uzimam St kaže: „Ali bojim se da to nisam ja”, on zaista ima pravo, jer Goribor su tokom prethodne dve večeri ostavili utisak benda koji je publici dao sve što je imao, što nije tako česta pojava i što svakako valja ceniti. Posle tako nesebične svirke, postaje jasno zašto toliko ljudi upravo u ovom bendu pronalazi odjeke opštih egzistencijalnih dilema vezanih za prostor od Vardara pa do Triglava.