Tu i sad

Na više mesta u svojoj autobiografiji (Uživo) Miša Aleksić pun je reči hvale za sviračko umeće i divnu ličnost Nikole Čuturila Čuture. I kada se podvuče crta ispod učinka još jednog Čuturinog povratničkog albuma upravo se gotovo opipljiva dobronamernost i davnih dana potvrđena sviračka kompetencija nameću kao prevashodni kvaliteti i odrednice. 

Album Tu i sad (PGP RTS, 2012), na to se, poštenja radi, već na samom početku ukazati, izneverava drugomopenutu odrednicu iz naslova (sad), jer ovo izdanje ponovo, a nimalo iznenađujuće, predstavlja Čuturu zanetog starozavetnim glavnotokovskim gitarskim zvukom sa jakim korenima u nasleđu bluesa i hard rocka davno prohujalih dana.

Album otvara Beograde u kojoj gostuju braća Jelić, i ova pesma u dobroj meri zbunjuje jer ostavlja jak utisak da je reč o zapravo pesmi Yu Grupe zaturenoj na novom Čuturinom albumu. Pesma (na planu melodije) donosi i diskretan upliv etno zvuka, dok rime zastaju u glibu toponimski-lokalpatriotskih opštih mesta poput „Beograd, mesto za sve, svoju dušu daće svakome, sve dok  voda teče Dunavom i Savom“: Sledi skočni, ali ipak nedorečeni blues Zabadava u kojem Čutura lamentira nad nesnađenosti pristojnih ljudi u vremenu i okruženju koje popočivaju upravo na otvorenoj negaciji baš te pristojnosti. Prvu trećinu albuma zatvara blago razgnevljena verzija krunskog hita Nikole Čuturila Voli me (ovde preimenovana u Voli me (po drugi put), a ova repriza se čini izlišnom pošto ovo aranžmansko prepakivanje nije uspelo da zatomi power pop srž ove zgodne numere.

Autorefleksija (ovde samo u tekstaualnoj ravni) je prisutna i u narednoj Budi se koja nudi revizinistički osvrt na tradicionalistički pop-rock zvuk osamdesetih u viđenju beogradske/srpske škole, i mora se priznati da ovako dosledno u delo retro-zahvat nije bez šarma i smisla. Slična dijagnoza (mada u manjoj meri) može izreći za Sećanja, obradu jednog od tihih klasika Nemečekove Pop mašine), koja o istom trošku posluži za odmeravanje snaga između Čuture i gosta mu Vidoja Božinovića-Gingera i sva je prilika da je poklonicima ovakvog zvuka već samo taj spoj dovoljno ubedljivo pokriće za prisustvo ove pesme na Tu i sad. 

Hard rock razsviravanja, ojačanog bluzom i izvesnim mrakom koji je bio sugerisan, ali na kraju i izneveren u početnom Beogradu, ima i Čekamo jutro (gde si sad), na koju se naslanja ipak ubedljivija i osobenija, melodična i (u emotivnoj ravni) uverljiva I ovaj dan u kojoj će Čuturi pripomoći Bora Đorđević. Ruku na srce, dosta povoljan utisak koji ostavlja ova u biti sasvim jednostavna pesma u značajnoj meri počiva u gotovo potpunom odsustvu slično orijentisanih pesama u široj ponudi srpske pop-rock sadašnjiice. 

 Reklo bi se da pri kraju ovog izdanja Čutura ostaje bez daha i ideja te Ja dugo ne znam i nepotrebno oratorijumski razglobljena Sanjam da je bolje, osim sviračke veštine koja je bila aksiom i pre prvog poslušanog tona na ovom albumu, ostavljaju pobled utisak. A album u celini ostavlja utisak polovično uspelog poduhvata (donkihotovske misije obnove mainstream gitarskog pop-rocka) i prvenstveno podseća koliko nam zapravo fali zdravog, takoreći pešačkog gitarskog zvuka, nažalost, ipak pre u izdanju u kom smo na Čuturu svikli u pluskvamerfektu srpko/jugoslovenskih osamdetih/ranih devedesetih godina veka za nama nego u verziji za ovu 2012.