Živopisna biografija, neosporni muzički dar, pomoć nadahnutih i raspoloženih... sve to dosta pomaže na putu ka vanserijskom albumu
2012. je, Bobby Womack broji već punih osamnaest leta od poslednjeg dugosvirajućeg studijskog izdanja, za njim su brojna iskušenja i posrtanja, tušta i tma medicinskih problema, a pred nama je njegov novi , gotovo pa odličan album. Koji, sva je prilika, na idejnom i na planu sadržaja dosta toga duguje upravo gorepomenutim nevoljama i preprekama. Jer Bobby Womack ovde isporučuje silovito emotivan pogled unazad na dobar deo onoga što sada čini sastavni deo njegovog univerzuma, varljivog raja i uvek pretećeg pakla.
Bobby Womack, osnažen podrškom i izdašnom producentskom pomoći Damona Albarna i Richarda Russella (ključnog čoveka XL mini-carstva), ovim svojim izdanjem pokazuje da spoj duboko ličnog intoniranog i muzički relevantnog i intrigantnog još uvek nije tek pusta želja i mrtvo slovo na papiru. Na muzičkom planu Womack ostaje veran svojim pređašnjim radovima znalački izmeštenim u ovo naše sada. Stoga ne bi bilo preterano reći da svojom svešću o svim značajnim odrednicama trrenutka koji je odabrao za svoj (veliki) povratak Womack stiže do svojevrsnog, ali nesumnjivo uspelog fururističkog soula koji je, pak, duboko uronjen i u baštinu i ličnu istoriju i samu ličnost autora.
Futuristički soul upravo otvara album naslovnom pesmom koja je već sama po sebi dovoljan adut da se na ovo izdanje obrati posebna pažnja. Tu su i izvrsne numere poput snenog i nežnog dubstepa u Please Forgive My Heart, Stupid (bogatijoj za sample-gostovanje takođe veličanstvenog Gila Scott-Herona), akustičarski gospel Deep River i pipavi, ali u isto vreme borbeni trip-hop dragulj Nothing Can Save Ya u kojoj gostuje Fatoumata Diawara. Kad već smo već kod gostiju, nema sumnje da će dosta pažnje privući i elegantna, takođe trip-hopična Dayglo Reflection u kojoj Womacku pripomaže Lana Del Rey (a mora se priznati da ovaj spoj nije lišen šarma i da deluje dosta skladno i neusiljeno).
Ovo je odličan album, uz to i višenamenski – uz njega je lako promišljeno patiti, pa i dobro se isplakati, može da posluži i kao sasvim zgodna muzička pokrivalica za trenutke maženja i paženja, ali na prvom mestu ova ploča podseća šta je to što velike i uvažene čine upravo takvima. I, u krajnjem zbiru, suštinski nepohodnima do dana današnjeg.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
bas_on (gost)
| 30.07.2012. 19.41.45
odlican album, preslusao sam ga nekoliko puta. realna ocena
-
2493 (gost)
| 30.07.2012. 20.22.07
''Tu su i izvrsne numere poput snenog i nežnog dubstepa u Please Forgive My Heart'' - ispade da taj dabstep postoji vec 40-ak godina, otkako se snimaju slicni muzicki komadi. ko bi rekao...
-
Ballbearings Piñatas (gost)
| 31.07.2012. 15.04.26
objektivno, Womak je imao dosta boljih trenutaka u proslosti, ali i meni srce povremeno lupa jace kad slusam The Bravest Man In The Universe
-
kljuse (gost)
| 03.08.2012. 18.02.52
Nema šta, jedan od boljih albuma ove godine. Najemotivniji vokal današnjice, upakovan u modernu produkciju. Dejmon je napravio odličan posao...
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.