Ajde opet, Jano

Za treći dan Belgrade Calling festivala sačuvana je revija povratničkih bendova čija reputacija počiva na nasleđu iz prethodnog veka. No, većina njih pokazala je da još uvek ima šta da pruži, a nostalgija uvek čini svoje, tako da je sinoćna publika imala pregršt razloga za zadovoljstvo

Aleksandar Radovanović

Mesto: Ušće, Beograd
Vreme: Petak, 29. jun 2012.

Uprkos najavama organizatora, onome što ćete danas pročitati u štampi, ili utisku koji ste možda sami stekli u prvim redovima tokom nastupa Faith No More, elektronski brojači na kapijama (i ostali podaci) kazuju da se sinoć na Ušću okupilo tek nešto iznad 6000 ljudi. Ta brojka nipošto nije odraz zalaganja organizatora, niti kvaliteta ponuđenih bendova, već samo jasan pokazatelj ekonomske realnosti u Srbiji i, nažalost, upozorenje svakom ko bi ubuduće želeo da priredi sličnu manifestaciju.

Bendovi su nastupali na bini i razglasu korišćenom na Arsenal festu u Kragujevcu (kako smo čuli od jednog izvođača), koji se tamo pokazao poprilično nepredvidljivim, a tu tradiciju nastavio i u Beogradu. Program je počeo sa tačno satom zakašnjenja, ali ovoga puta bez neočekivanih rokada u rasporedu.

Prvi su na scenu izašli Ugly Kid Joe, nekadašnji dečaci iz Kalifornije i miljenici MTV-a, a danas sredovečni bend bez izdavačke kuće, pa čak i bez menadžmenta, koji na turneji pokušava da ispromoviše upravo objavljeni EP Stairway to Hell. Whit Crane se odmah pokazao kao samouveren frontmen, konstantno pozivajući publiku da priđe bini: “Come towards me, Serbia“. Veselom letnjom hard rock svirkom, Ugly Kid Joe su privukli par stotina ljudi, što onih koji su bili tinejdžeri u doba popularnosti benda, što radoznalaca koji su se odazvali Craneovom pozivu, a inače bi se čvarili na suncu. 45-minutni set se pretežno oslanjao na hitove sa albuma America's Least Wanted, poput njihove verzije Cat's in the Cradle i Everything About You za kraj nastupa. Sa alkoholom i drogama iza sebe, Crane je demonstrirao solidnu pevačku formu, pogotovo za čoveka koji je debelo zagazio u četrdesete. Ostaje mali žal što Shannona Larkina nismo videli na delu, jer Godsmack su upravo otkazali evropsku turneju zbog koje je on bio sprečen da svira sa Ugly Kid Joe, ali mora se priznati da je i Yael Biz junački izlupala bubanj.

The Horrors je bilo zanimljivo videti kao upadljivo koncepcijsko odudaranje od sinoćnjeg programa. U pitanju je bend koji tek gradi svoj put, sveža krv na bini na kojoj se sinoć izređala masa muzičara koja će do kraja karijere snimiti malo toga relevantnog. Mlađani Britanci su tokom nepunog sata pružili sjajan nastup, delimično pokvaren tek blago zainteresovanom publikom i neujednačenim zvukom, u kom su, paradoksalno, harmonične klavijature ponajviše parale uši. Kao amalgam post-punk i goth tradicije i electro popa, bend se odlikuje jakom ritam sekcijom i mestimično prljavim, mestimično procesuiranim gitarama. Gitarista je posebno zabavan u maničnim trenucima u kojima neodoljivo podseća na Jonnya Greenwooda s početka karijere. Pevač Faris Badwan se zahvalio publici, da bi The Horrors za kraj odsvirali Still Life i Moving Further Away, čiji je kakofoni feedback intermeco bio savršeno finale za posve prijatno upoznavanje benda i beogradske publike.

Do nastupa Public Image Ltd već je pao mrak, a u publici se našlo par hiljada ljudi. John Lydon, aka Johnny Rotten, za razliku od reunion koncerata Sex Pistolsa, deluje prilično uglađeno kao frontmen PiL-a. Rotten i dalje pleni snažnom scenskom pojavom i ima upadljivu potrebu da zabavi, pa svako obraćanje publici ima notu stand-up komedije. Kulturno je pozdravio i dobre i loše ljude u publici, “suburban Serbians”, napomenuvši da “this is where five-star Johnny meets Red Star”. Rotten se zahvalio i što trpimo njega i njegov bend, iako su, zapravo, muzičari besprekorno usvirani. Među njima prednjači Lu Edmonds, koji deluje kao izgubljeni brat blizanac Warrena Ellisa, što po gorštačkom izgledu i divljem scenskom nastupu, što po afinitetu prema egzotičnim žičanim instrumentima. Bend je aranžmane prilagodio svojim godinama i u sedamdesetak minuta prešao preko definišućih pesama svog opusa, poput Death Disco, Rise ili (This Is Not A) Love Song, koja je otvorila koncert, sve do skorašnjeg singla One Drop. I sam Rotten je zadovoljan debitantskim nastupom benda na ovim prostorima, posle kog je, prema Rottenovim rečima, Srbija zvanično postala PiL zona.

Iznenađenje večeri priredili su The Darkness pruživši sat čiste r’n’r zabave. Posle dugog odsustva sa scene, bilo je pitanje koliko su u stanju da pruže i koliko će energije uopšte uložiti u nastup. Svaka sumnja raspršila se u prvih nekoliko minuta, kada je postalo očigledno koliko je bend gladan svirki. The Darkness uspešno ekploatišu standardne rock obrasce na tragu AC/DC i Queen i uobličavaju ih u glam, pre svega kroz nastup svog frontmena. Sam po sebi nesvakidašnja pojava, Justin Hawkins je definitivno najupečatljivi deo benda. Čovek je prosto rođeni šoumen, čiji su bezbrojni moves like Jagger momenti i parodiranja svih zamislivih rock klišea zasmejali, ali i impresionirali sve prisutne. U pitanju je egzibicionista koji jedva čeka da se ratosilja gitare i ima slobodne ruke za glupiranje na bini. Tu je ne samo jurcanje i skakanje unaokolo i ono komično pocikivanje i zezanje s publikom, već i dubljenje na glavi, sviranje iza leđa, jahanje obezbeđenja kroz masu, a pimpovanje trzalice mu je izgleda omiljena sportska disciplina.

Posle senzacije koju je izazvala I Believe In A Thing Called Love i ceo Permission to Land album, bend je narednih godina polako skliznuo u drugi plan, uglavnom zbog Hawkinsovih problema s opijatima, a sada se vraćaju na scenu trećim albumom Hot Cakes, koji se očekuje u avgustu. Šmekerska, krljačka svirka i spektakularan scenski nastup su tu, a uz MTV podršku i predstojeću turneju sa Lady Gagom, braća Hawkins bi mogli da povrate stare pozicije.

Faith No More se očito nisu šalili kada su tražili da im bina bude zatrpana belim cvećem. Očekivali smo i pojavu majmunčića po imenu Axl, ali smo za taj deo šoua ipak ostali uskraćeni. Nastup je kasnio zbog tehničkih problema s Pattonovom opremom, koji izgleda nisu bili otklonjeni ni po početku koncerta, pa je nesrećni roadie koji je petljao po kablovima dobio sočnu ćušku po glavi od vidno iznerviranog pevača. Patton je prvu trećinu koncerta proveo u prima donna raspoloženju, čas pokušavajući pomenutog roadija da propusti kroz šake, čas se raspravljajući s toncem sa strane bine. No, dramske peripetije na bini nimalo nisu umanjile kvalitet izvedbe, a Patton, krajnje profesionalno, nije dozvolio da frustracija tehnikalijama utiče na interakciju s publikom.

Kako je grunuo glavni rif za Woodpecker from Mars i Bordin krenuo da kažnjava bubnjeve, svima je u publici bilo jasno da su Faith No More ne samo zvezde večeri, već i daleko najozbiljniji muzičari koji su se sinoć popeli na binu. Usledila je kanonada singlova, među kojima je bilo i nekih koje nismo čuli pre dve godine na Exitu, poput Ricochet ili jednog drugog, koji je imao posebnu posvetu. Na Bottomov pomen da je naredna pesma posvećena izvesnoj osobi, Patton se nadovezao da je u pitanju niko drugi do novoizabrani nam predsednik. Usledila je salva zvižduka i taman kad je publikom zavladala kolektivna zbunjenost, bend je jurnuo u ‒ pogađate ‒ Digging the Grave. Masa se smejala ceo prvi minut pesme. U pitanju je definitivno najbolji štos festivala, i ko god da ga je smislio, svaka mu čast i večno mu hvala.

Bila je tu i Everything’s Ruined, kao novitet u odnosu na prethodni put kada smo gledali FNM, kao i Last Cup of Sorrow, koja je zvučala daleko masivnije nego na albumu. Patton kao Patton, sve vreme je skakao, pevao i vrištao, održavajući kontrolu glasa sa zapanjujućom lakoćom. Singlovi su se ređali jedan za drugim, začinjeni pikanterijama poput The Gentle Art of Making Enemies, na kojoj se Gould laća trzalice i zajedno s Hudsonom demonstrira downpicking tehniku kojom pokazuju da nisu sedeli na ušima dok se osamdesetih u njihovom neposrednom okruženju kreirala istorija thrash metala. Do kraja koncerta smo dobili čak šest pesama sa King for a Day, jednog od najsumanutijih izdanja devedesetih, tako da je svakom ljubitelju tog albuma srce moralo biti puno.

Pred bis je ostalo samo pitanje kako nadmašiti senzacionalni Ajde Jano momenat sa Exita. Lično sam očekivao da će izvući neku drugu tradicionalu iz buđelara, ali bend se rešio da reprizira pesmu od prošlog puta, i to na opšte oduševljenje publike, koja ju je prepoznala od prvih taktova. Dakako, uvek će biti cinika koji će ovaj potez okarakterisati kao jeftin šliht publici (mogli bi i da se zapitaju kakav to interes ima svetski etabliran bend da se ulizuje potrošačima u diskografski mrtvoj zemlji), ali u pitanju je zapravo vid posvećenosti muzičara svom poslu i „dara publici“ kakav se retko viđa.

Posle završne Stripsearch, na trenutak je delovalo da će se bend vratiti na binu i izvesti Prištinu (što bi svakako bilo zanimljivo čuti), kao prethodnu noć u Mađarskoj, ali nade su se brzo raspršile. Ipak, mada kraći od prethodnog, koncert je svakako bio sjajan. Iako malobrojnija, publika je bila spremnija nego onda na Exitu, gde je dobar deo okupljenih statirao čekajući Chemical Brothers, zapanjen histerijom koju su izazivale drobilice poput Cuckoo for Caca. Sinoć je publika bila tu prvenstveno zbog Faith No More. Možda ćemo ih za koju godinu opet ugostiti, možda poovd za to bude i novi album, mada za to i dalje nema indicija, pogotovo sada kada je Patton ponovo okupio Tomahawk.

Set lista: Woodpecker From Mars, Midlife Crisis, Ricochet, Land of Sunshine, Evidence, Last Cup of Sorrow, Digging the Grave, Epic, Easy, Everything's Ruined, The Gentle Art of Making Enemies, King for a Day, Ashes to Ashes, Just a Man, Nova pesma?, Ajde Jano, Stripsearch.

The Sisters of Mercy su počeli tek oko 2:50. Sistersi nastupaju pod velom dima i senki, bez direktnog svetla ka njima, a zvuk im se najvećim delom se oslanja na matricu, uz neubedljivu podršku dve gitare. Eldritchov glas je otpanjen na račun nejakih gitara, pri čemu se ni glavni ni prateći vokali nisu prikazali u najboljem svetlu, dok dvojica gitarista nisu impresionirali ni u instrumentalnoj deonici pri kraju seta koja im je dala sav potreban prostor. No, stotine fanova dočekali su zoru uz Sisterse, što je očit pokazatelj da im je ipak bilo drago da uživo čuju hitove poput More ili Temple of Love, kojom je koncert i završen.

Kada se svedu računi, osnovni utisci koje većina posetilaca nosi sa Belgrade Calling festivala (ne računajući današnji besplatan četvrti dan koji je naknadno dodat), su nekoliko dobrih koncerata, slaba posećenost i ozbiljni organizacioni propusti. Svaku inicijativu za festival većeg kalibra treba pozdraviti, pa organizatorima valja skinuti kapu što su imali smelosti da se upuste u taj poduhvat i nadati se da će u tome uspeti i naredne godine. S druge strane, to što je prodaja karata zakazala nije momenat koji sme imati uticaj na svakojake organizacione nedostatke koji su, generalno, samo na srpskim festivalima pravilo, a ne izuzetak. Nepoštovanje satnice od otvaranja kapije do kašnjenja svakog koncerta, nenajavljena rotiranja bendova, tehnički problemi, sve su to stvari koje nisu pitanje budžeta ili kapricioznosti Osbourneovih, već podrobnijeg planiranja.

Videli smo pristojnu postavu bendova, pogotovo za prvo izdanje festivala, pri čemu je dobar deo publike do karata mogao doći (daleko) ispod tržišne cene. No, svima je jasno da je takvo stanje neodrživo. Pažljivije koncipiranje programa možda je moglo pospešiti prodaju karata, ali, da se ne zavaravamo, razlozi za slabašan odziv publike leže u ekonomskom glibu u kom svi gacamo. Dobili smo još jedno otrežnjujuće iskustvo o (ne)mogućnostima organizovanja sličnih dešavanja, (ne)mogućnostima koja su samo jedan u moru neuklopljenih delića u ekonomskom mozaiku ove zemlje. A možda dogodine gospodin koga Patton pomenu nešto i promeni. Mada, ko njega šta pita...

Povezano:

Komentari

bungleoid (gost) | 30.06.2012. 21.28.35

...da, upravo je tako bilo kao sto napisa čovek. FNM je stvarno jedan poseban bend. Darkness su sjajni takođe. Ja sam ostao zbunjen količinom karata kod tapkaroša/preprodavaca ! Odmah sam pomislio da su to namerno uradili (puštanje legalnih karata ilegalnim tokovima po nižoj ceni) kad su videli da uopšte nisu prodali karata koliko se nadaju. A još da sam samo znao da mogu da uđem za 1000 dinara kod redara što bi se mlatio sa kartama ...
citalac (gost) | 30.06.2012. 21.58.38

odlicna, odlicna recenzija.
bas_on (gost) | 30.06.2012. 22.43.48

PIL je bio ubedljivo najbolji bend veceri.
hm (gost) | 30.06.2012. 22.57.08

Sve al otkud Whit Crane ispade bivsi narkoman?:D Cak mislim da su oni jedan od retkih bendova koji nije imao problema sa drogom/alkoholom. A i nije covek bas debelo zagazio u cetrdesete, tek mu je 44 godine.
1351 (gost) | 01.07.2012. 05.08.04

publika nestrpljivo iščekuje da čuveni tozinjo prostre čaršaf svojih impresija sa nastupa pila telešopa.
b (gost) | 01.07.2012. 18.25.02

ugly kid joe made my day :)
AR (gost) | 01.07.2012. 21.34.38

@hm Prosle nedelje sam gledao Whitov skorasnji intervju gde, izmedju ostalog, pominje i da vise ne konzumira alkohol i droge... Ne u smislu 'vise nisam junkie', nego 'sada zivim zdravo'.
eugene (gost) | 01.07.2012. 21.49.29

Za Sisters fanove, koji nisu prisustvovali koncertu, moje vidjenje, ukratko… Koncert je bio bolji nego na Tashu 2006-e, Andrew u mnogo boljem izdanju, vreme za koncert Sistersa, izmedju 3h i 4h ujutru odlicno, oko 3000 ljudi bilo… Svirali su First, Last and Always, Logic, No Time to Cry, Alice, Crush and Burn, Ribbons, Something Fast, Flood II… Utisak, odlicno, kao da te ubace u neki klub u Lidsu 80-ih, pozitivne vibracije… Najveci minus za live izvedbu ide za Detonation Boulevard, ogoljena skoro do neprepoznavanja, izvode je kao polovinu pesme sa pesmom Train, ali uvek im tako live zvuci… Svirali sve ostale great hitove, This Corrosion, More, Dominion/Mother Russia, Temple of Love, Lucretia My Reflection, Vision Thing… ko je naviknut na live verzije tih stvari, odlicno odsvirano i otpevano, ali za razliku od diskografskih izdanja tih stvari krate sve solo gitarske deonice (Lucretia uzivo izvode samo 3 min), pritom i nema onih ubedljivih pratecih zenskih vokala… svirali su i 4 pesme sto su snimili zadnjih par godina a nisu ih zvanicno izdali… sve u svemu, na dobrom su nivou, cekamo ih ponovo…
dex (gost) | 02.07.2012. 01.55.05

Ja sam puko punu cenu karte x2, jes da se malo osecam ko ovca, ali realno vredi sve to sto sam video. Generalno sam zadovoljan i voleo bi neki ovakav festival baziran na gitarskom zvuku zazivi. Gadjati kapacitet stadiona Tas i budzet takav isplanirati, moze kul fest da se napravi. Bilo bi lepo videti sledece godine npr. Primus, Slayer, Motorhead, sto da ne i The Cult opet, Down, Crowbar... Ove godine su bespotrebno pukli pare na neke bendove koji nisu dovukli ni 100 ljudi, a placeni su vise par desetina hiljada evra.
hm (gost) | 02.07.2012. 02.38.23

@AR: Moze link?
AR (gost) | 02.07.2012. 03.14.14

@hm Bio je to livestream sa Graspopa. Pogledah na tjubu, ali nadjoh samo ovo, sto je islo kao kraj priloga: https://www.youtube.com/watch?v=GkvB_ODxSj4 Mozda neko okaci i intervju, trajao je mozda 6-7 minuta.
hm (gost) | 02.07.2012. 14.35.35

@AR: Hvala!:-)
Marion (gost) | 02.07.2012. 20.46.05

U potpunosti se slazem s eugene. Autor malo preteruje u "mecenisanju" ocigledno nije dovoljno "u materiji". U svakom slucaju, ja i moje okruzenje smo se fanatasticno proveli uz Sisterse! I vrede!
kako god (gost) | 03.07.2012. 15.16.25

Ne slazem se sa komentarom za Sisterse. Sistersi i nisu gitarski bend. Oslanjanju se na ritmu, melodicnim jednostavnim rifovima i jedinstvenom vokalu. Da su gitaristi hteli da impresioniraju odabrali bi neki drugi bend. Atmosfera je bila potpuno u skladu sa muzikom i provod ako mene pitate fenomenalan. Ja sam barem pokupila vrhunski utisak!
Pexa (gost) | 03.07.2012. 19.34.56

PIL za mene iznenadjujuce odlicni. Lydona odlicno sluzi glas. Darkness cirkuzanti koji nicim ne opravdavaju svoje postojanje. FNM ocekivano odvalili. Patton peva, urla i izgleda kao tinejdzer. Sisters smorili sa ritam masinom. Nas desetoro koji zajedno imamo vise hiljada odgledanih koncerata se slazemo da je ozvucenje bilo odlicno. Elektronski brojaci na kapijama (i ostali podaci) kazuju da se sinoc na Uscu okupilo 6000 ljudi sa kupljenim kartama, sto nema blage veze sa ukupnim brojem posetilaca jer je masa ljudi usla na najrazlicitije moguce nacine. I pored brojnih organizacionih propusta, festival je u potpunosti uspeo, pogotovo sto je u pitanju prva godina i ja sam protiv toga da u Srbiji postoji samo Exit.
Ivan (gost) | 04.07.2012. 16.42.23

Plaši spoznaja da niko nije osudio Patonovo sadističko ( izraz lica!!! ) ponašanje prema ČOVEKU iz svoje pratnje. E to je za veću osudu čak i od njegovog užasnog čina. Ljudi se ne udaraju!
hvala b92-ki .. (gost) | 05.07.2012. 14.59.40

..za prenos pil svirke, sister& ja uzhivale smo u dvorishtu uz pivo zamishljajuci da smo ispred bine :)

Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.

NAPOMENA:

Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.

Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.

Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.

Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.

Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.

Novo iz rubrike