Prvobitno najavljeni Black Sabbath ubrzo se pretvorio u Ozzy Osbourne & Friends i odatle je krenula cela Belgrade Calling priča, tako da je drugo veče, kada je na Ušću „u špicu“ bilo od 8.000 do 10.000 posetilaca, donelo više pozitivnih utisaka od prvog dana
Mesto: Ušće, Beograd
Vreme: Četvrtak, 28. jun 2012.
Gitaroška publika je prilično poranila pa su već Paradise Lost oko 18.40h, dok sunce još nije ni pokazivalo nameru da zađe, zasvirali pred 2.500 ljudi što je odmah pokrenulo komentare da „nas već sada ima više nego prve večeri“. Sve je radovao pogled u nebo jer su avioni konstantno vršili zaprašivanje i tako rešili udarni problem prve večeri mada je kod mnogih opreznih i poučenih tim iskustvom Autan bio sponzor bezbednog boravka. Paradise Lost su na dobru atmosferu koja se još pre sumraka stvorila pred binom odgovorili jednako dobrom energijom, odmah je bilo jasno da je i ozvučenje na nivou lineupa. Svi su sve dobro čuli a nikog ništa ni u fan pitu, pred samom binom, nije bolelo niti zasmetalo. Proslavljeni gothic metal bend je mešao pesme koje, kako reče raspoloženi frontmen Nick Holmes, „volimo još otkad smo bili tinejdžeri pa sve do danas kad smo u četrdesetim“ (npr As I Die) sa novitetima (Tragic Idol), melodični The Enemy početak je, kao po komandi, sve ruke vinuo u vazduh, ovacije za ispraćaj benda iz Halifaksa usledile su posle Say Just Words.
Nisu se Paradise Lost ni pošteno povukli sa bine, a već je krenulo skandiranje „Zakk, Zakk, Zakk...“. Zakk Wylde, čudak sa gitarom koji je sinoć odigrao dve uloge, pojavio se sa crno-belom perjanicom na glavi uz zvuke sirena (i, uz osmeh, primedbu kolege Saše Gajovića „Joj, nemojte to, imam loša iskustva“), vreme je bilo za Black Label Society. Prvi redovi pred binom i prvi iza šipke koja je odvajala fan pit od običnog pučanstva predstavljali su udarnu podršku bendu od početka četrdesetominutne svirke. Jasno im se sa usana čitala svaka pesma: Crazy Horse, Funeral Bell, Overlord, Parade Of the Dead, Fire It Up, Godspeed Hell Bound, Concrete Jungle, Stillborn, a vrhunac ovacija je bio kada je Zakk krenuo u samostalno druženje sa svojim instrumentom za koje se činilo da će potrajati od drugog do trećeg Dnevnika. Oduševljenje je, međutim, čak i kod nekih njegovih kolega u publici posle 15 minuta lagano preraslo u „Dobro bre bato, u redu je“.
Pobacaše BLS oko pola devet palice i svakojake druge zezalice u publiku, a više puta menjana satnica je na kraju tempirana tako da udarnim asovima donese toliko željeni – mrak. Veliki Cult, četvrti put u Srbiji a, posle Tašmajdana i Arene, treći put u Beogradu, udario je odmah u glavu – Lil Devil uz „Good evening fuckers, it's gonna be a fine night“ Iana Astburya kao pozdravnu poruku. U set listi sa 12 stavki (prevedeno u minute – 55), brzo je došao red na još jednu opštepoznatu (Rain) a odmah zatim i na novu, udarnu sa albuma Choice Of Weapon – Lucifer. Apropo novog izdanja, Astbury je bio jasan pozdravljajući publiku na kraju – „Steal it, buy it, fuck it“. Zakk Wylde, i dok se odmarao za svirku sa Ozzyjem, bio je pomenut – Cult su mu posvetili Fire Woman (!?) kao „čoveku sa najboljom frizurom“. Progovorio je Ian glasom vuka kao potpuno prikladan uvod u The Wolf a onda, još nešto za vrapce na granama, Wild Flower. Rise i For the Animals dovele su do očekivanog Cult vrhunca, She Sells Sanctuary i finiša uz Love removal Machine. I dalje dobro, i dalje žestoko – Ian doduše zna da zabušava i pričuva glas, pogotovo kada treba izvući, recimo, čuveno „Fiiireeee“, ali to ne donosi veliki minus kompletnom Cult utisku.
Ne smišljaju džaba velike muzičke zverke kratka „estradna imena“ zgodna za skandiranje pa je, koji sat posle „Zakk, Zakk“ Ušćem još mnogo glasnije odjekivalo „OOO-ZI, OOO-ZI...“ Tek da se zna koja je zverka te večeri veća od svih ostalih i ko je privukao najveći deo publike. Grmljavina u 22.40 nije odmah na scenu dovela pevača čiji boravak na ovom svetu mnogi smatraju fenomenom s obzirom na to šta je sve radio sa sobom i unosio u sebe. Presek njegove karijere sa platna nekoliko minuta je još više podigao temperaturu pre nego što se prvi put čulo njegovo „I CAN'T HEAR YOU“ kao podsticaj da urlik bude još snažniji. Za početak, onaj deo „Friends“ je bio u sastavu Blasko, Gus G, Tommy Clueftos, Adam Wakeman, a odgovor na „Are you ready to go crazy ?“ stigao je vrlo brzo, na refrenu prve, Bark At the Moon. „I love you, you are number one“, poručivao je Ozzy kao, verovatno, i hiljadama puta u skoro 45 godina koliko je već za mikrofonom ali, nema veze, zvučalo je lepo i atmosferi prikladno. Ubrzo su se prvi redovi usred leta zabeleli – Osbourne ih je propisno ispolivao penom iz šmrka. Na kraju su po istim (ne)srećnicima poletele i kofe pune vode – treba se, dabome, oprati pre dolaska kući.
Bend je, košarkaški rečeno, pre prvog time outa i promene postave, otprašio Mr Crowley, Suicide Solution, I Don't Know i Shot In the Dark i dok je šezdesetčetvorogodišnji glavni junak, po čijim se pokretima i energiji nikako nije moglo osetiti ni šta mu piše u krštenici ni koliko razvratno je proveo veći deo života, uzeo malo predaha, bend je svirajući Rat Salad priuštio prisutnima, pre svega, uživanje u guitar i drums solažama.
Mnogi su nestrpljivo čekali deo kada na binu izlazi i Slash („from Guns'n' Roses“, kako ga najavljuje Ozzy, verovatno na opštu radost Axl Rosea i ostatka aktuelne G'N'R postave), a legenda je pokazala svoju veličinu poštujući da te večeri nije No 1 i potpuno se uklapajući u zvuk i potrebe benda bez težnje za samoisticanjem. Postava Ozzy/Slash/Gus G/Geezer Bulter/Tommy Clueftos/Adam Wakeman je, na opšte oduševljenje, izvela Black Sabbath klasike Iron Man, War Pigs i N.I.B, Zakk Wylde se, posle glavne Black Label Society role, vratio na Faries Wear Boots da odigra i sporednu ulogu, a Crazy Train odmah posle nje bila je nagoveštaj da će set lista ipak biti neznatno kraća od one koja je najavljivana kao moguća. Niko nije zamerio jer se čekao, znalo se već kakav, veličanstven kraj. Cela postava na bini i – rock/metal himna za sva vremena. Koliko puta smo po raznim klubovima i svirkama u Srbiji čuli da Paranoid izvode ovi ili oni – sada je, konačno, tu pred nama pevao čovek koji je pesmu nad pesmama Black Sabbatha učinio takvom pa još Slash na gitari... Produžena verzija ali, stekao se utisak, koliko god da je trajala, mnogima bi nedovoljno bilo.
„God bless you“ je, uz klanjanje publici i kratak vatromet, posle 70 minuta, ponavljao Ozzy. Ok, nije bio Sabbath, ali je bio daleko i od neke jeftine „tek tako“ zamene. Ozzy Osbourne & Friends su pokazali zašto je ime benda ispisano većim slovima nego kad su u pitanju svi ostali učesnici festivala, međutim, dovoljno toga obećavajućeg je još uvek na meniju. Ograda i podela po sektorima više neće biti, a ako se nastavi putem koji je trasiran sinoć prvi će se mačići bez problema u vodu baciti i Belgrade Calling će postati ono što srpskoj prestonici treba – respektabilan festival sa velikim imenima koji će u velikom broju posećivati i fanovi iz okruženja.
Komentari
-
Goran (gost)
| 29.06.2012. 18.37.31
Na Belgrade calling sam otisao sa puno entuzijazma, i na neki nacin sam dobio ono sto sam ocekivao - video sam velika imena koja sam doduse vec video par puta ranije u zivotu. Nemam zamerku ni za jedan bend, ni za jednu svirku. Pa cak i to sto je Ozzy izasao na binu sa bolesnim glasom ne umanjuje dozivljaj. Prehladio se covek, pa sta sad da se radi.
Najvecu zamerku imam na same organizatore, odnosno na zvuk. Ono juce se tesko moglo nazvati pristojim zvukom. Sve je zvucalo ocajno i jadno. Znam i zasto, posto sam poprilicno upucen u celu pricu. Elem, deo razglasa je uzet iz Srbije, a deo je stigao iz Hrvatske. U Srbiji par ljudi zna da setuje taj razglas, i par u Hrvatskoj. Ocigledno se niko od njih nije pojavio pa je zvuk bio toliko jadan da me je na momente bilo sramota sto mi moji idoli ovako zvuce.
Ovo naravno nije ni prvi, ni poslednji put da gledamo jednu ovakvu zvucnu sramotu. Zao mi je sto ogromna vecina ljudi nikad nije ni cula ozbiljan razglas sa ozbiljno namestenim zvukom, pa im je ovo ok.
Idite na bilo koji festival u Nemacku, Austriju, Englesku pa ce vam biti jasno o cemu pricam. Ovo juce je bio raspali YUGO iz '87 godine, a trebalo je da gledamo najnoviji Ferrari. E tolika je razlika bez preterivanja.j
-
Janko (gost)
| 29.06.2012. 23.13.34
Slazem se za zvuk da je bio los. Uopste, to postaje stalan problem. Prvo smo 30 god. cekali da nam dodju velikani rock, blues itd a onda ... Zvuk na ovom, ZZ Top i Clapton u Areni i mnogi drugi su ocaj. Steta sto se klinci odrasli po savremenim diskotekama i klubovima bave razglasom. Nije sve u basu niti ga oni pravilno konfigurisu. Gitarske zvezde sviraju a gitare se ne cuju?
-
dr (gost)
| 30.06.2012. 01.40.11
Gledao sam Stones-e u Wembley areni 2003. i tamo je zvuk bio jako los. Nisam mogao da verujem. Pamtim to jer mi je to bilo ostvarenje zivotnog sna. Nekoliko godina kasnije, gledao sam Primal Scream u Brixton Academy-ju i zvuk je takodje bio neverovatno los. A na Sajmu, na REM, recimo, nisam mogao da verujem da je zvuk bio kristalno cist, a taj prostor je poznat po katastrofalnoj akustici. Poenta mog komentara je da ne treba generalizovati. Nikad u zivotu nisam cuo bolji zvuk od AC/DC na grobarskom stadionu i Rolling Stones na Uscu, a opet ono sinoc... Meni je najvise smetalo sto je Ozzy falsirao sve vreme, nikakav tonac nije mogao da ga pokrpi. Ipak, srecan sam sto sam ga gledao, neke stvari nisu samo pitanje tehnike i tehnologije.
-
@Goran (gost)
| 30.06.2012. 18.09.39
Mislim da je za Ozzyja i YUGO iz '87 daleka budućnost :)
-
sm (gost)
| 02.07.2012. 07.05.12
@Goran: informacije ti nisu tacne. Zvuk (sav) je iz Srbije, kao i osoba koja ga je setovala i radi to vec godinama unazad, od cega vise puta na tom istom prostoru. Ti si verovatno pretpostavio da je to bio Meyer koji rade Marjan i ekipa, ali nije bio, pomesao si sa Metallicom ili cim vec. Eto, ispalo je da ipak nisi nimalo upucen u celu pricu.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.