Nabadački, kao nekad

Iako Metallica diskografski odavno nije atraktivna grupa, njen legat je preveliki da bi mogao da se zaobiđe. Ušće je čulo dovoljno dokaza

Stanislav Milojković

Mesto: Park Ušće, Beograd
Vreme: Utorak, 8. maj 2012.

Pričaju se razne priče ali istina je prilično jednostavna – za pola veka turbulentnog postojanja rok muzika je postala reakcionarna, tradicionalistička kulturna vrednost. Ima zaokružen kanon, trucka se putem džeza – u specijalizaciju i samodovoljnost. Najnoviji marketinški trik reanimiranja prevelikih karijera koje se beživotno koprcaju u ćorsokaku - “taj i taj bend uživo svira svoj taj i taj album u celosti” dovoljno govori u tom smislu. Rok muzika - to ti je kao kad ti posluže sarmu na slavi ili rakiju na sahrani, valja, ali se više ne menja.

Reče skoro nesimpatični Džek Blek da je Nirvana bila poslednji veliki bend. Možda, ali je Metallica poslednja u hronološkom nizu bendova koji mogu skoro pa da popune Ušće. Grupa koja nakon dekadencije sa Lou Reedom može da ide na turneju po Evropi na kojoj neće biti nijedne pesme mlađe od deset godina, a malo koja i danas zvuči bajato. Pre će James i kompanija za 20 godina po staračkim domovima obeležavati četiri decenije od nastanka Crnog albuma, nego što će se do tad pojaviti neki novi bend da svirkom obeleži diskografski jubilej pred toliko zainteresovanih.

A bilo ih je sinoć na Ušću vala raznih – od olinjalih metuzalema koji život potrošiše na seks, drogu i rokenrol do sasvim sitne dečice čiji roditelji imaju postojane slušalačke navike ali ne i nekoga da im pričuva potomstvo. Pre 20 godina bilo bi značajno više dugih kosa, ali i mnogo manje žena. Gledano u nacionalnom ključu – čitav Balkan se sjatio na novobeogradsku poljanu: Bugari izgleda ni u WC ne idu bez državne zastave, Grcima nije teško da skoknu do Beograda kad se u njemu nešto dešava, ex-Jugosloveni svraćaju i bez povoda.

Machine Head

Reč-dve o predgrupama: nastup Gojire sam u velikoj meri propustio zahvaljujući lošoj organizaciji podele novinarskih akreditacija. U mejlu je pisala jedna lokacija. Kad stigneš tamo onda te pošalju u beli šator kod ulaza u Fan pit, a tamo džedži još pedesetak izmučenih kolega i pogledima sikće na security titana koji ih pušta dvoje po dvoje na svakih pet minuta. A Francuzi nemaju puno vremena.

Četvorka iz Bayonnea (znam, kad se čita po Vuku izaziva veliki smeh) gaji zategnut, tehnički vrlo potkovan, monolitan tech death metal zvuk – dovoljno moćan da sa svojim blek metal zemljacima (Blut Aus Nord i Deathspell Omega pre svih) zapuši usta svima onima koji bi kad čuju kovanicu “francuski metal” odma' pomislili na mogućnost izrade čupavog rimejka serije Alo Alo koja bi se bavila tim predmetom ismevanja.

Kad povuku na Morbid Angel, posebno u onim solo-gitaroškim blic iskakanjima iz ritma a la Trey Azagthoth, Gojira su intrigantni, ali Meshuggah deo njihove priče klizi ka samodovoljnoj tehničkoj dosadi. Death metal je, znam da zvuči kao jeres (a ima li išta metalskije od nje?), prošao kroz sličnu genezu kao turbo folk – obilje materijala od kraja osamdesetih do sredine devedesetih a onda prvo zamor pa s njim u paru reciklaža do dana današnjeg, kada je maltene sve iole zanimljivo obavezno žanrovski autoreferentno intonirano. U takvoj popkulturnoj komparaciji, nema razlika u poruci Maje Marijane, koja tvrdi Za tugu su narodnjaci zakon i veterana Asphyx u ovogodišnjem oporom lamentu Deathhammer (reči pesme ovde). Gojira svojom brutalnom brigom za sudbinu planete značajnije ne menja ovaj sud, ali nebo zna da bih voleo da me L'enfant Sauvage, predstojeći debi za nekada moćni Roadrunner ubedi u suprotno. Naslovna pesma ponešto je obećala i na Ušću, gde je Mario Duplantier i definitivno potvrdio da je retka zver za bubnjevima.

Machine Head stiže iz Bay Area, rodne grude thrash metala, a nastao je na krhotinama kultnog sastava Vio-Lence. Još od svojih početaka - prvenca Burn My Eyes iz 1994. (pitajte Kojota odakle mu ime za bend), koji je Evropa prepoznala i zagrlila dok je Amerika spavala i slušala Baby I Love Your Way, Rob Flynn i družina pokušavaju da modernizuju metal tako što bi u isto vreme i da mu ostanu verni i da ga prilagode široj publici. A ako hoćeš da živiš od takve muzike, moraš da se svidiš i Americi, zbog čega je bend iz Oaklanda, kalifornijskog Zemuna, pravio trule kompromise u prošlosti, uvodeći, bar za metalske parametre, preterano smekšanu melodiju u refrene i gradio imidž na neukusnom oblačenju u drečave boje.

Od te poslovne strategije se odustalo na prethodne dve ploče grupe (Blackening i Unto the Locust), na kojima se primeti povratak tvrđim korenima ali ni one uprkos prekaljenoj svirci ne mogu tržišno da izvade bend iz žanrovskog geta. Flynn je tokom jednočasovne svirke bio raspoložen za priču uz mestimično šlihtanje okupljenoj publici ("Wow Serbia", "Motherfuck this", "Motherfuck that"), podsetivši da je poslednji put svirao u Beogradu dan pošto je ubijen Dimebag Darrell. Legendarnom gitaristi Pantere u čast odsvirana je Aesthetics of Hate.

A onda su se, posle četrdesetak minuta priprema, u publici (po procenama organizatora oko 30.000 ljudi) zbili redovi i glavno jelo na preniskoj bini je moglo da bude posluženo. Kreće muzika, salve oduševljenja i neizostavni “Japanci u Rimu” trenutak – ono kad se u vazduh vinu šake opskrbljene raznim uređajima za slikanje. Hit the Lights – prvi hitac isfrustriranog rošavog klinca i njegovog za metal zaluđenog kompanjona, razmaženog sina profesionalnog danskog tenisera. James je i dalje rošav – njegov odabir crnog prsluka sa brojnim prišivačima (jedan od njih bio je The Misfits) u kombinaciji sa “regularnom” frizurom stvara prividni hibrid fensi bajkera-redneka i švapskog navijača, no njegovi scenski pokreti su monumentalni, a ograničen raspon glasa nikakva prepreka za zbližavanje sa publikom. Nema šlihtanja, samo ležerna ortačka pitanja Beogradu, da li se dobro provodi, je l' živ, Beograd kaže jeste, a Hetfield zna da ga povede u život. Zna se i da ovaj bend svoja tehnička nesavršenstva pretvara u identitetske vrline koje eskaliraju pri tom retko viđenom osećaju jedinstva sa slušaocima, a nadaleko čuvena egomanija Larsa Ulricha služi kao pogonsko gorivo koje tera mašinu napred ka ostvarenju klinačkih opsesija, i na bini i van nje. Wah wah produžetkom svoje ličnosti (kako se jednom izrazio) Hammett iz hladovine čereči svoje šarene gitare, a Trujillo i izgledom i scenskim ponašanjem i dalje štrči kao strano telo iako je njegov svirački doprinos primetan, što je nužnost za popunu mesta na kome je nekad carevao pokojni Cliff Burton a zatim neuspešno šegrtovao silno razočarani Newsted.

Sledi Master of Puppets – publika u delirijumu glasovima oponaša onaj anđeoski solo. Oo O O Ooo Ooo O... Pravi primer retkog dara Metallice da nestvarno složenim gitarskim harmonijama usisa slušaoca u 3D kompoziciju i pritom poništi osećaj protoka vremena, tako da osam i kusur minuta proleti u sekundi.

Nabadačko zagrevanje se nastavlja, zvuk je za otvoren prostor solidan, ponekad ga vetar odnese – tuku po ušima The Shortest Straw, For Whom The Bell Tolls, Battery (jedina razlika u odnosu na Prag gde je sviran Blackened) – i sve prolaze test vremena kao srčano realizovane želje otuđenih autsajdera da ispitaju limite svoje kreativnosti. Nema se vremena za vraćanje na period kockanja sa imenom (i bukvalno) niti gorkog podsećanja na sunovrat izazvan jadnim komentarima na račun Napstera, kad je autsajderima slava udarila u glavu – niko ovde nije došao da sluša ni Load ni ReLoad (odsviran jedino Fuel na bis), St. Anger svi lako zaboravljaju jer ga je i bilo nemoguće zapamtiti, Death Magnetic se još nije slegao za okupljanja ovakve vrste. Ali Crni album jeste i on se večeras svira u celini.

Dobar potez – prvo idu pesme koje će se verovatno poslednji put uživo svirati na ovoj turneji, The Struggle Within, God That Failed i My Friend of Misery. Očekivano horsko pevanje na Nothing Else Matters, za moje oči do sad neviđena ženska šutka na Wherever I May Roam, ne smeta ni polivanje pivom ni Hetfieldovo falširanje na Unforgiven. Za nekog ko se bliži pedesetom rođendanu, vrlo se dobro drži i gleda mu se kroz prste. Ne štedi se pirotehnika za Enter Sandman, laseri za One i veliki crni baloni na Seek & Destroy, očekivanu odjavu dva sata kvalitetnog programa.

Verovatno nisam objektivan niti mi je to namera. Metallicu sam prvi put čuo sa 11 godina. Danas imam skoro tri puta toliko. Odavno je ne vidim kao diskografski atraktivnu grupu, ali je njen legat preveliki da bi bio zaobiđen. Sinoćnji susret je to potvrdio, i drago mi je što je do njega došlo.

Komentari

Shone (gost) | 09.05.2012. 13.51.42

Let freedom ring with the shotgun blast... not :(
čitalac (gost) | 09.05.2012. 14.39.34

E, ovako se piše novinarski tekst!
Milos (gost) | 09.05.2012. 15.27.15

sa moje terase chuh i pochuh i krivo mi beshe sto zbog dece ne smogah vremena crni album uzivo chuti...
Burn Usce Burn (gost) | 09.05.2012. 15.48.33

I eto ga Marko Nikolic, lagano izrasta u najbolje pero POPBOKSA. Kompetentno i realno. Sve pohvale.
Goxy (gost) | 09.05.2012. 16.10.31

Meni Meshuggah nemaju ama bas nikakve veze sa Gojirom osim sto su i jedni i drugi tech, onaj deo o Maji Marijani i death metalu je nepotreban i neopravdan (deluje kao da je autor taj koji stagnira u pracenju DM-a, onakva generalizacija je prosto netacna), Joe nije bubnjar itd. Ostatak teksta solidno prepricavanje.
Pexa (gost) | 09.05.2012. 16.18.18

Odlican koncert. Isporucili upravo ono sto se ocekivalo. Zvuk pristojan, ali neujednacen, sto je uvek problem sa otvorenim prostorima, a kamoli sa poljanama. Najveci problem zvuka je bila solo gitara Kirk Hammetta koja se nije cula dovoljno jasno i glasno. Velika svinjarija organizatora je bio ogroman stand za pice i red klozeta koji se pruzao po samoj sredini partera.
Nikola (gost) | 09.05.2012. 17.30.51

Lep tekst. Inace, pesme sa Black Albuma su svirali obrnutim redom u odnosu na to kako su poredjane na albumu. ;)
dejan randjic (gost) | 09.05.2012. 17.38.47

A zasto pisete o predgrupama u izvestaju sa Metalike? Bile su dosadne i naporne. Kada neko plati 30 evra za Metaliku, onda prvobitno hoce njih da cuje.
Nemanjabg (gost) | 09.05.2012. 18.22.42

Drago mi je da je koncert ispunio sva očekivanja :) mada nisam imao para da idem, ići ću najverovatnije na Kravitza :)
Brooklyn Decker Ћирилица (gost) | 09.05.2012. 18.24.32

trebali su da (za)sviraju kolce. mislim na Metaliku
IL (gost) | 09.05.2012. 18.51.57

Odlican koncert, bez mnogo mrsenja, przenje, usviran bend i verna publika. ''Metalika'' mozda i nije najoriginalniji hard-rok/metal/tresh bend na svetu, ali je definitivno najveci. Odlican izvestaj sa koncerta.
dr (gost) | 10.05.2012. 03.00.59

Jedan od najboljih koncerata ikad odrzanih u Srbiji, a bilo ih je mnogo odlicnih. Od prvog do poslednjeg takta coveku je jasno da gleda jedan od najvecih bendova na planeti. Dva sata bekstva sa ove odvratne planete.
Ognjen (gost) | 10.05.2012. 06.56.26

Dobar text o koncertu, bravo!
Bernard Panasonik (gost) | 10.05.2012. 15.09.39

Dobar tekst!

Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.

NAPOMENA:

Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.

Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.

Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.

Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.

Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.

Novo iz rubrike