Sonik Kicks

Nekada iz manje-više prikrivene potrebe da se autor teksta zagreje pre no stigne do efektnih i razumljivih ideja i poenti svoje recenzije, a često iz poriva da se još jednom ukaže na značaj i te dimenzije unutar fenomena nezaustavljive vitalnosti, tekstovi o Paulu Welleru i dometima njegovih najnovijih radova počinju upravo podsećanjem na njegovu sposobnost transformacije (ili tačnije redefinicije onoga što jeste i što predstavlja u svetu muzike). Naravno, tu se neizostavno mora naći mesta i za odrednicu kameleon i ukazivanje na sve njegove pređašnje pojavne oblike i stilske fascinacije. A istina je krajnje jednostavna i jedino što treba učiniti je iznaći dovoljno iole svežih sintagmi i jezičkih ilustracija da je u slučaju Wellera reč ponajpre o nesumnjivo vrednom i nadarenom autoru pop-muzike. I to tako decenijama unazad.

A čini se i unapred, jer Weller se ne da tek tako omesti. Nakon bavljenja folkom u slučaju albuma 22 Dreams iz 2008. godine i preispitivanja vlastitog nasleđa u novim produkcionim okolnostima na Wake up Nation, ostvarenju iz 2010, Weller, sada pedesettrogodišnjak koji je još jednom zaplovio u bračne vode (koje mu, sudeći po prethodnim uzorcima, nešto ni ne prijaju) nedavno je istupio sa svojim jedanaestim solo-albumom pomalo retro-naziva Sonik Kicks. Kao i uvek do sada Weller ne odustaje od eklektike i to višeznačnog tipa – na ovogodišnjem ostvarenju on često poseže za elektronikom, ali u isto vreme ostaje veran i svojoj opsesiji melodijom kao kičmom svake iole dobre pop-pesme, ali i vlastitoj baštini od koje u nekoliko pesama polazi i kojoj se ubrzo vraća, zaodenuvši možda i pomalo poznate melodije vlastitim doživljajem (muzičkog i drugog) sveta i sebe samog baš u ovom trenutku.

Tako će se na ovom albumu naći mesta i za uspele pastoralne numere By the Waters (kojoj ipak zafali nešto malo drame na koju nas je Weller navikao), i za poletne pop-pesme naglašenog referena (dosta nalik Kinks uzorima) poput The Dangerous Age, a u kojoj ćemo na tekstualnoj ravni naići na uvek dobrodošlu autoironiju koju Weller ovog puta usmerava ka ludilu i anarhičnoj pedanteriji sredovečnog muškarac dosta nalik njemu samom ili proto-britpopa koji čini srž pesme The Attic. Ima na Sonik Kicks i psihodelije, i to ne samo kao producentskog ukrasa (kao što je slučaj sa ne baš preterano upadljivom Green), već i konsekventnijem doživljaju ovog termina u popularnoj muzici kao, recimo, u ambiciozno i osmišljenoj i i izvedenoj numeri Drfters.

Valja izdvojiti i pesmu When Your Garden's Owergrown u kojoj su brzo vidljivi uticaji zvuka karakterističnog za The Flaming Lips, mada bi nas, ruku na srce, rasprava o uticajima na relaciji ionako značajnog Paula Wellera i dosta onih koji su na sceni ostavili važan trag verovatno odvela u pravcu rasprave dosta nalik onoj o hronoologiji jajeta i kokoške. Svakako najuspelija i najdragocenija pesma na ovogodišnjem Wellerovom dugosvirajućem izdanju je izvanredna Study in Blue u kojoj Weller, uz podršku najnovije supruge, krene od umilnog jazza, da bi ubrzo pesmu usidrio u luci neodoljivo i bezgrešno izvedenog raegge-duba. 

Format pop-albuma je postao zahtevna forma i za one njemu najvičnije, a u tu kategoriju svakako potpada i veliki Paul Weller, te Sonik Kicks donosi i nekoliko ponavljanja već predstavljenog na ovom albumu. Tako se pomenuta By the Waters dosta primetno ogleda u privlačnom primeru čistokrvnog popa Be Happy Children, a negde jednako bledunjave Around the Lake i Paperchase nedopustivo upadljivo zaliče jedna drugoj.

Sonik Kicks je album kome je dosta lako dijasgnosticirati i nedostatke i vrline, baš kao što dosta rečito govori i o doživljaju muzike i promena kojima je ona izložena bezmalo iz dana u dan, ali prvenstveno ovo jeste sasvim uspeo album, i to ne samo mereno nešto ublaženim parametrima koje, katkad i podvesno, namenimo veteranima i zaslužnim favoritima, a što Paul Weller, sa puno  pokrića, u doživljaju mnogih svakako jeste.