Tri života

U kratkoj  biografiji nedavnog gosta Beograda Žoaoa Tordoa stoji i podatak da je izučavao kreativno pisanje u Londonu i Njujorku. Ta informacija je značajan putokaz ka iole preciznoj proceni dometa njegovog romana Tri žvota (prevela Ana Lukić, objavila beogradska Dereta). Naime, iako je reč o delu čiji su kvaliteti vrednovani nagradom Žoze Saramago (za 2009. godinu), a to je nagrada čiji je cilj da podstiče stvaralaštvo na Saramagovom maternjem portugalskom jeziku, u ovoj prozi laureata Tordoa očitava se izobilje uticaja iz anglosaksonske skorije i starije književne baštine, a lako je primetan i blagotvoran uticaj kaljenja zanata na pomentuim školama kreativnog pisanja u dalekom svetu.

Tokom gostovanju u Beogradu Žoao Tordo je odmereno i ispravno saopštio da su  poređenja sa Poom, Kafkom, Melvilom i Konradom (a koja krase i korice srpskog izdanja njegovog romana) ishitrena recezentska preterivanja, ali da svakako priznaje da je pomenute autore čitao, da im se divi i smatra ih značajnim za svoju prozu. I zaista – Tordov roman Tri života je sasvim valjan roman, delo koje preglednom i urednom naracijom, suštinskom autorovom brigom za priču, a samim tim i za čitaoca, asocira na dela klasičnih majstora; ipak, na prvom mestu Tri života je štivo svoga vremena, nastalo pod uticajama autora iz ne toliko daleke i dramatične prošlosti. A sugerisana komunikativnost u izrazu, uprkos dosta vremenski i proastorno razmahanoj strukturi, iznenada biva shvaćana kao otklon u odnosu na tekuću postpostmodernu pripovedačku praksu i kao autorov nostalgični pogled u retrovizor istorije književnosti.

Tordo pojašnjava da mu je jedan od glavnih ciljeva bio da ispriča priču o Portugaliji kakve više nema; i, zaista, pred čitaocem se ovde razvija priča o čoveku koji trajno biva obeležen, definisan i, na kraju, i promenjen nakon što mu je u mladosti bila data prilika da radi kao sekretar za imućnog i ekcentričnog bogataša misteriozne prošlosti, neznane delatnosti i nejasnih namera. Razmatrajući ključna imena i toponime stiže se do zaključka da ovo i jeste priča o Portugaliji. Ipak, ono što prozu Žoaoa Tordoa oneobičava i preporučuje jeste fini balans koji autor postiže između lokalnog kolorita i sveta i dešavanja van iberijskih geografskih koordinata.

Tu ravnotežu Tordo ostvaruje na dva bitna fronta, oba podjenko važna i zaslužna za opšti povoljan utisak o celokupnom delu. Tordo priču i junake izmešta i na druga daleka mesta, motivi koje ovde razvija i varira donose eho nekoliko značajnioh autora iz anglosaksonskog kutka planete. Tako, atmosfera začudnosti na imanju Doba na osami na kojoj se glasvni junak kao sluđeni mladić udomi za izvesno vreme neke će sa puno razloga podsetiti na neprevaziđenog Čarobnjaka Džona Faulsa, dok se kao najdominantnije nameće poređenje sa Polom Osterom, pre svega jer književnost i pisana reč, kao i tajne iz ličnih istorija tokom burnog dvadesetog veka bivaju ključne smernice i u slučaju priče Tordova Tri života.

Tordo (1975) elegantno i diskretno vodi priču ka kulminaciji, može se bez mnogo relativizovanja izreći sud da doston a dobro barata narativom; sa dosta takta i umeća, na primer, uvodi nove likove ii dodatne krakove priče, ne narušavajući ranije uspostavljenu dinamiku između glavnih junaka. Istini za volju, autoru se može zameriti na katkad neopreznom posezanju za dijalozima, pri čemu se nije preterano vodilo pažnje o senčenju ličnih jezičkih registara junaka ove priče.

Ipak, ovde je reč o kvalitetnoj prozi i zanimljivoj priči, te o uspelom spoju međusobno udaljenih književnih tradicija; Žoao Tordo se preporučuje uspostavljanjem ravnoteže između anglosaksonske sklonosti ka kultivisanoj naraciji i južnoevropske strasti za pripovedanjem o događajima i ljudima kojima pobeđuju granice i nametnute fatume. A povrh svega čitalac, kao što je na početku ovog teksta i pomenuto, dobija još jedan dokaz u prilog tezi da se ama baš svaki dar mora negovati, a pripovedački zanat, baš kao i svaki drugi, učiti i brusiti.