Ovo liči na kraj

I mada je Srbija vazda na nekoj klackalici, kao recimo na ovoj neprolaznoj klackalici evroskepticizma i evrofanatizma, neke istine su neosporne. U tom možda ne baš pravičnom, ali  nesumnjivo uređenijem delu planete, recimo, književne nagrade nešto znače. U smislu da su dobitnici stvaraoci iza čijeg proglašenja ne stoje kartelsko umrežavanje ili sitnosopstvenički interesi. Tako, recimo, članovi žirija za Ninovu nagradu lupom traže delo iole smisleno i koliko-toliko vredno, pa onda sa teškom mukom i objave svoju odluku, dok je još uvek prestižnu Bukerovu nagradu za 2011. godinu dobio Džulijan Barns za izvrstan roman Ovo liči na kraj. Uz to, reč je o komunikativnom delu koje se lako čita i koje bez vidnog upinjanja uspeva i da na planu emocija lagodno komunicira sa čitateljstvom, pa i izvan matičnog kulturološkog konteksta.

A upravo taj kulturološki kontekst, ostrvski/britanski kulturološki kontekst je značajan faktor pri vrednovanju ovog Barnsovog dela. Slično Toniju Džatu u i njegovoj mestralnoj prozi Koliba sećanja, Barns ovde govori dosta toga o britanskoj bliskoj prošlosti, tačnije o ipak bezbrižnim godina britanskog preporoda dvadesetak godina po kraju Drugog svetskog rata. I dok se Džat u Kolibi sećanja ciljano zadržava unutar dokumentarističke i memoarske proze, Barns se ovde odlučuje da ovo svoje štivo ipak zadrži sa ovu strane fikcije, odnosno lepe kniževnosti. Barns je pripovedač, i to pripovedač vrhunske klase, što i dokazuje svojom nimalo usiljenom veštinom kojom balansira između opšteg plana i fona ličnog i duboko introspektivnog.

Džulijan Barns se u romanu Ovo liči na kraj majstorski dotiče nekoliko krupnih tema za koje je bila potrebna velika majstorija kako bi se skladno uredile unutar korica jedne knjige. Osnovni autorov poriv je da uspe da uđe u trag niti koja bi vodila ka razrešnju neprolazne tajne – kako sredstvima subjektivnog poimanja spoznati ono što, mimo nas i naše volje, objektivno postoji? Barns je ovde zaokupljen prolaznošću i varljivošću vremena i nesposobnosti čoveka da ga ukroti, kao i da preuzme kontrolu nad vlastitim sećanjem i sličnim kognitivnim procesima; takođe, on ovde progovora o obnovi britanske srednje klase nakon ratne muke, o pretencioznosti kao neizbežnoj pratilji mladosti, o samoubistvu kao možda i jedinom dokazu potpune slobode u delanju na Zemlji, o odnosima i događajima koji, najčešće bez naše volje, oblikuju naše buduće ja i način na koji reagujemo na nadražaje sveta i obrte sudbine.

Sve to i dosta toga još je stalo u samo 160 stranica ovog romana koji se, osim toga, može podičiti i silovitom emotivnošću, odnosnom Barnsovom sposobnošću da i na planu neosporno lične proze i kamerno postavljene situacije sa tek desetak važnih likova stvori uverljivu dramu kojoj je nemoguće odoleti. Slično većini pripovedaka iz nedavne zbirke Puls, i ovde zatičemo Barnsa u  naglašeno melanholičnom stanju, preokupiranog prolaznošću vremena, nagomilanog ličnog unutar istorijskog, kao i čovekovom suštinskom nesposobnošću da dela u svoju korist kada kucne pravi trenutak.

Ovo liči na kraj (u izdanju Geopoetike i izvrsnom i nijansiranom prevodu Zorana Paunovića) je praznik lepote jezika, kao i pravi i rečiti brevijar sete i kajanja, a kao takvo, ovo delo se nameće kao vrhunska proza sama po sebi, kao izuetno štivo kojem nagrade koje su usledile dođu kao tek prirodan i sasvim zaslužen dar, i ne mnogo više od toga.