Sumrak

Dar je vazda varljiva kategorija, često i krajnje nepostojana iluzija, ali možda je na planu umetnosti najprimetniji u književnosti. Jer, čak i vagano često veoma rastegljivim i neretko obmanjujućim parametrima, iole upućenima i voljnima da donose sud prisustvo, odnosno odsustvo pripovedačkog dara postaje evidentno već nakon par desetina pročitanih stranica. O, reklo bi se, urođenom/Bogom danom daru Dimitrija Gluhovskog za pripovedanja bilo je reči u prikazu njegovog postapokaliptičnog diptiha (Metro 2033 i Metro 2034) pre nekoliko meseci, a sada nam je data prilika da proverimo validnost prethodne ocene; u naše knjižare je nedavno stigao prevod Sumraka, recentnijeg proznog rada Dimitrija Gluhovskog.

Za početak, Sumrak (u prevodu Ane Milićević i u izdanju Derete) će i u Srbiji morati da se izbori sa dve prepreke; kao prvo, čini se da će u više navrata morati da bude pojašnjavano da ovo nije vampirski Sumrak Stefani Mejer, niti ima, osim papira i slova, ima bilo kakvih dodirnih tačaka za tom dozlaboga dosadnom emo šećerlemom. Na pogrešan trag, međutim, može da zavede i stidljivo-nespretni sažetak na poleđini izdanja koji kao da sugeriše da se Gluhovski, premda se u slučaju Metroa potvrdio kao maštovit i dovooljno osoben autor, prihvatio prilagođavanja denbraunovske formule ruskim okolnostima i tamošnjim književnim ukusima.

Ni ovo drugo nije tačno, samo se krajnjom recenzentsko-jezičkom gimnastikom Sumrak Gluhovskog može dovesti u iole smislenu i uverljivu vezu sa onim što se da zateći na stranicama knjiga Dena Brauna. Sumrak Dimitrija Gluhovskog na prvom mestu jeste uzbudljiva i efektna žanrovska proza, a potom i dokaz o prirodnoj evoluciji jednog evidentnog talenta.  Raduje činjenica da se Gluhovski dobro snalazi i i mimo (očito veoma dragog mu) sveta metroa nakon apokalipse, da se pokazao kadrim da uozbilji i, u zanatskom smislu, profiliše, osnaži i dotera svoj diskurs. Reklo bi se uz pomoć urednika, ali to nikako ne umanjuje značaj njegovog napretka, jer je upavo na uzorku savremene srpske proze očit poguban uticaj nedostatka nadahnutih i verziranih urednika.

Priča Sumraka kreće od prikaza rutirane svakodnevice osamljenog prevodica koji će nam u prvom licu saopštiti svoju čudnu sudbu. Izborom prevodioca na osami (i sa čestim prilikama za tihu i prijatnu dokolicu) Gluhovski donekle stupa na teritoriju koju i dalje drže Oster i (Haruki) Murakami, ali tu se i sličnost sa ovom dvojicom autora ipak nešto cenjenije literature završava, budući da se Gluhovski i u ovoj stilsko-jezički izbrušenijoj pripovedačkoj epiozodi drži zakonitosti žanrovski naglašenije i osvešćenije književnosti. Našem prevodiocu igrom sudbine dopada prevod sa (staro)španskog  koji se tiče dnevnika konkistadora otposlatog da uđe u trag religijskim spisima i artefaktima drevnih Maja, a zahvaljujući kojima se možda mogu iščitati znaci nadolazeće apokalipse na svetskom nivou.

Pozicija samozatomljenog i delanju ne toliko sklonog prevodioca u početku deluje kao ne baš srećan izbor kada je dinamika priča koja je zamišljena kao blago jezovita avanturistička povest o sunovratu civilizacije koji samo što nije otpočeo u punom zamahu, ali se Gluhovski, kako roman napreduje, sve bolje snalazio sa ovim ograničavajućim faktorom. Sudbina njegovog prevodioca je nalik sudbini lađara koji saobraća na dve trase – ključni junak Sumraka prevodi reči iz jednog u drugi jezik, ali istovremeno crpi skriveno nasleđe jedne kako bi razumeo sve bližu propast druge, ove naše civilizacije. Gluhovski i ovde prati svoj istančan pripovedački instinkt, dosta vešto gradirajući ritam i ponovo završavajući svako poglavljem onim što bi se u filmskoj terminologiji označilo cliffhanger-om, a pred očima čitaoca narasta užas čoveka nimalo vičnom uzbuđenjima i prevratima pred zadatkom koji ga mami, a kome, to je posve očigledno, ni izbliza nije dorastao.

Ako se izuzmu povremena isklizavanja u pravcu suvišnih komenatra na rusku društveni zbilju, komenatara koji ne odmiču mnogo dalje od navođenja po priču ne previše značajnih opštih mesta, Sumrak se dosta dobro pokazuje kao valjana žanrovska literatura po meri (preostalih) čitalaca novog milenijuma. Bibliofilija kao jedan od pokretača ovde nije, kao recimo u izvrsnom Klubu Dima Artura Peresa-Revera, poslužila za postmodernističko poigravanjem značajem diskursa i pisane reči; Gluhovski jeste pisac svoga vremena, ali je istovremeno i staloženi i neporecivo nadahnuti pripovedač u tradicionalnom smislu tog pojma. A, na uzorku sada već trećeg njegovog romana prevedenog na naš jezik, reklo bi se, da je sasvim zadovoljan tom svojom pozicijom, baš kao i da je potpuno svestan dara koji mu je dopao i koji nesumnjivo zaslužuje.