54

Ovogodišnji dokumentarac Mile Turajlić Cinema Komunisto još jednom je pokazao da period SFRJ komunističke vladavine i pratećeg nasleđa predstavlja i dalje plodan izvor nadahnuća za umetnike i pop-kult entuzijaste. Turajlićeva se u tom poletnom kolažu jugoslovenske opsesije filmom kao (relativnom) novotarijom ali i osvrtom na vlastodržce koji su hitro prepoznali film kao zgodno oruđe za dalju indoktrinaciju plesebesa, kao i za ono što bi danas nazvali PR ušminkavanjem stvarnosti pred očima stranaca pozabavila jednim pop-fenomenom, ne krijući izvesnu nostalgiju za vremenom koje i dalje čeka na poštenu revalorizaciju, lišenu predrasuda i navijačkog slepila.

Da je SFRJ uranilovka pod nazivom „komunizam/socijalizam sa ljudskim likom“ ipak širi i dalekosežniji fenomen pokazuje i roman 54 (Plato Books) italijanske spisateljske komune Vu Ming. Vumingovci su i ranije bili prisutni u srpskoj knjižarskoj ponudi prevedenih dela ali su se tada kretali pod konspirativnim imenom Luter Bliset, pod kojim su objavili pozamašan roman Q (Plato Books) u kom su implicitno pokazali dosta razumevanja i sentimenta za tzv. „srpsko pitanje“.  Prvobitna četvorka (Roberto Buji, Đovani Katabriga, Federkoi Guljelmi i Luka di Meo) sada je dobila pojačanje u liku i peru Rikarda Pedrinija, te je sada pred nama njihov združeni literarni poduhvat 54.

54 se, u nekom širem smislu tiče, razočaranja u ideje primenjene levice na italijanskom tlu (oličene u tamošnjem Pokretu otpora), ali i ideološko-konspiracijskog nagornjavanja u trouglu  Italija, Amerika i (pokojna velika) Jugoslavija. Sama radnja je smeštena u narečenu 1954. godinu kada su po Staljinovoj smrti donekle relaksirani odnosi Sovjetskog Saveza i odbegle štićenice Jugoslavije. A sam zamajac radnje i potonjih sukoba je (očigledno, ne toliko tajni) susret holivudskog superstara Kerija Granta i Josipa Broza na malenom i zatomljenom jadranskom ostrvu.

Kao što se iz prethodnog pasusa lako može naslutiti ovo je roman čiji autori ne zaziru od ploemisanja sa baštinom ideoloških razmimoilaženja i političke trgovine na međudžavnom i međublokovskom nivou. Ipak, ovo je pre svega literarna provokacija i književna ekstravaganca, što se uostalom i dalo očekivati od autora pominjanog romana Q. Shodno tome, krajnji sud o dometima ove proze treba tražiti u parametrima viđenim za književnost koja teži atributima kao što su  provokativno i/ili nevaljalo. A  , srećom, na tom planu 54  pokazuje svu punoću svog smisla postojanja, pri tom uspevši i da zabavi u zavidnoj meri .

Ima se ovde što-šta zameriti – na par mesta su previše vidljivi šavovi između rukopisa različitih autora, ima tu  materijala za štrihovanje (a što ne čudi ako se ne prenebegne činjenica da je reč 570 stranica teksta), na par mesta vidljivo je istrčavanje u pravcu brzpotezne poente, kao i pojašnjavanje onoga što bi čitaoci, radi da da oprobaju ovakav književni izazov, već morali da znaju – ali sve to pada u senku teško porecivo fakta da je ovo štivo koje se preporučuje dinamikom, maštovitošću i neodoljivim preterivanjem. Zaigranost autora nad odabranom temu je očigledna i  naprosto razgaljuje i deluje viralno po čitateljstvo.

Ovo delo je preporučljivo konzumirati u sadejstvu sa srodnim, ali literarnim merilima sagledavano ipak superiornijim romanom Moskva kva-kva Vasilija Aksjonova (roman je objavila ovdašnja Geopoetika), a promišljena satira i suštinska dobronamernost ova dva sabratska i intrigantna dela će učiniti da gorku pilulu prošlosti koja je ipak bila po meri ovdašnjeg populusa progutamo sa mnogo manje napora.