...kao što su sužnji pevali o njoj?

Naslov originala: Die Fremde aka When we Leave
Scenario: Feo Aladag
Uloge: Sibel Kikelli, Nizam Schiller, Derya Alabora, Settar Tanriogen, Tamer Yigit, Florian Lukas
Žanr: drama
Trajanje: 119 minuta
Proizvodnja: Nemačka, 2010.

Nemačka kinematografija (nalik srpskoj u regionalnom kontekstu) je definitivno izgubila na značaju i, mada se gledanost nemačkih filmova na matičnom tržištu (pre svega zahvaljujući silini rutinerskih pučkih komedija) vidljivo popravila, očigledna je kriza autora, a evidentan je i dalekosežno poguban manjak iole svežih ideja. Ipak, i pri takvom stanju stvari, nade za nemački film ima. Spas prethodnih godina pružaju novopridošle rediteljke koje su se, svaka sledeći svoje filmske preference, prihvatile preispitivanje perspektiva multikulturalnosti u nemačkom društvu.

Ovo je očito bolna tačka u Nemačkoj, te je čak i nimalo suptilna kancelarka Merkel otvoreno priznala propast multikulturalizma kao ideje. Kanda je ta činjenica bila i ideja vodilja dva odlična, a friška nemačka filma. Na programu ovoletnjeg filmskog festivala na Paliću se našla neodoljivo šarmantna komedija Dobrodiošli u Nemačku Yasemin Samdereli, gorkoslatki prikaz turskih naravi u potpuno oprečnom germanskom kontekstu, a početak jeseni nam je doneo priliku da se uverimo i u kvalitete opore drame na temu zbilje turskih dođoša i njihovih potomaka u Nemačkoj pod nazivom Stranci rediteljke Fao Aladag.

Stranci su se tako diskretno ušunjali na ovdašnji bioskopski repertoar, odavno obesmišljen poplavom nastavaka (i nastavaka nastavkovog nastavka) i beskonačnim nizom ekranizacija stripova, i uz Nužno ubistvo Jerzyja Skolimowskog predstavlja mogući putokaz srpskim distributerima ukoliko požele da repertoarskoj politici vrate pluralizam, smisao i dostojanstvo. Stranci zavređuju pregršt pohvala i mimo poređenja sa mahom beslovesnom ponudom filmskih teškaša, prvenstveno jer vazda ciničnoj i nepoverljivoj novomilenijumskoj publici pokušava da se nametne zahvatima i postavkama tradicionalistički shvaćene i u delo sprovedene filmske priče.

Film Stranci je povest koja se vrlo brzo razotkriva pred gledateljstvom; ovo je priča u potpunosti oslonjena na moć ubedljivosti stvarnosnog i film koji će definitivno razočarati one slabe na bučne (i gotovo neizostavno pompezne) rediteljske poteze, zaokrete u zapletu i paradiranje mogućnostima savremenog filma. Da ta fraza nije kompromitovana i izraubovana davnih dana, Stranci bi se dali opisati sintagmom ljudska priča (mada, bez atributa 'toplo' kao neizostavne karike u tom leksičkom lancu).

Rediteljka Fao Aladag usresređeno i taktično ispreda svoju krajnje verističku priču o pokušaju i nemogućnostima mlade nemačke Turkinje da se integriše u svoju porodicu nakon što je sa sinom pobegla od nasilnog supruga zbog kog je i otišla u matičnu Tursku. Smirenim ritmom, zauzdanim i krajnje kultivisanim filmskim jezikom autorka brzo stiže do poente koja nam govori ono što već i sami odlično znamo – (lična) sloboda je utopija, nepostojeća varka, ali i cilj ka kome se mora hrliti uprkos slabim izgledima na uspeh. Aladagova svesno zadržava Strance u granicama tihe, a upečatljive porodične drame, a suptilnost pokazuje i u načinu na koji se bavi likovima ostalih članova porodice koji svi od reda ostaju zarobljeni u svom polaznom kulturološkom identitetu. Umesto grlene osude (koja, kao što smo uostalom i posvedočili u slučaju Filipovićevog Šišanja, bezmalo neizostavno završava u jalovoj i po intelekt uvredljivoj pamfletičnosti) autori ovde biraju da proniknu u pokretačke strasti opresivnih likova, tako ih humanizujući, a čineći ih pojavama koje je moguće razumeti, pa bili mi i krajnje zgroženi njihovom rigidnošću i nepremostivim i opasnim bigotizmom.

Stranci su u velikoj meri i film glavne glumice Sibel Kekilli (pamtimo je iz Akinovog Glavom kroz zid, a kako vidimo i Hollywood je pokazao interesovanje za nju, budući da je deo glumačkog ansabla neviđeno popularne Igre prestola). Tako strpljivi gledaoci od Stranaca dobijaju dvostruku ćar – osim što je silovita i sadržajna drama, po sredi je i master class na temu svedene, odmerene, a slojevite i sugestivne glume bez trunke afektacije i šmire, i to se pre svega odnosi na maestralnu Kikellijevu, mada i ostatak glumačkog podele zaslužuje bezrezervne pohvale).

Ovo je film koji suštinski ne pruža ništa novo, ali može da posluži kao rečita ilustracija vere u moć priče kao takve i potvrda ubeđenja da i stvarnost sama po sebi može da posluži kao dovoljno potentan okvir za priču o prepoznatljivom sada i kao polazište za film o ljudima koji, bez obzira na neminovni krajnji poraz, ne odustaju od onog ljudskog i dalje pohranjenog i dalje dostupnog u svakom od nas.