Na blatnjavoj obali Save

Mesto: KC Grad, Beograd
Vreme: Sreda, 4. maj 2011.  

Scout Niblett je kantautorka, engleskog porekla, nastanjena u Portlandu. Njena muzika je kombinacija intime i buke, koji se nepravilno smenjuju, stvarajući tenziju. Na svojih pet studijskih albuma, prikazala je da može da pravi kako klasične alt-folk balade tako i noise gitarske pesme, i da se uspešno kreće između ta dva. U atmosferi njene muzike ima nečeg melanholičnog i mračno-demonskog, misterioznog. Uživo, nastupa sama uz pomoć bubnjara koji je tu samo minimalno i koliko je potrebno da podcrta delove pesama.

Koncert u KC Gradu je otvorio Stray Dogg, nova kantautor na domaćoj sceni, koji je za razliku od mnogih drugih, povezaniji sa aktuelnijim muzičkim tokovima. Drugim rečima, Stray Dogg bi se lako uklopio u internacionalnu scenu i društvo srodnih indie kantautora. Tom utisku doprinosi naročito to što autor prilično uverljivo peva na engleskom, pritom poseduje glas u boji i oktavi koja je nedostižna za većinu muškaraca, bivajući tako jednim od najupečatljivijih pevača na domaćoj sceni.

Praćen violinom, klavirom i povremeno električnom gitarom, Stay Dogg je pokazao da ima čvrsto definisan pop-folk stil. Međutim, uz nešto više komunikativnosti, ne samo zbog pevanja na engleskom, koje bi moglo da bude i jasnije, možda bi mogao da privoli i onaj vazda pričalački raspoložen deo publike da obrati više pažnje.

Bez šminke, sa pramenovima koji nemarno padaju, obučena kao da ide u lokalnu prodavnicu, i naravno sa Fender mustang gitarom, Scout je delovala popu Kurta Cobaina. To naročito dolazi do izražaja u pesmama u kojima koristi distorziju i rifove u kojima se čuje odjek granž bendova. Poređenja sa PJ Harvey su na mestu, kao i sa ranijim radovima Cat Power. Sa prvom je takođe povezuje i producent Steve Albini koji je i danas ostao fiskiran za sve koje koriste tišinu u muzici.

Od uvodne balade do pesama koje su izašle iz ortodoksne hard core škole, Scout pokazuje svoj raznovrstan muzički vokabular. Mamurno se teturajući, da bi potom eksplodirale, pesme predstavljaju tok svesti. Poput nečeg opasnog što vreba u mutnoj vodi, u svojoj ogoljenosti i minimalizmu, muzika savršeno dočarava tenziju i njeno oslobađanje, najčešće u furioznim gitarskim pasažima.

U kontrastu sa atmosferom pesama, Scout je na bini opuštena, pijucka vino, i komunicira kako sa publikom tako i sa bubnjarem koji je prati. Konstanto očijukanje između nje i bubnjara svedoči da tu ima nešto i od sponatne svirke, i da prelazi u toku pesme dolaze po osećaju. Bubnjar, opet, nikad se ne nameće mnogo, i često pravi duže pauze.  

Negde pred kraj koncerta, Scout će sesti za bubnjeve, i tako solo izvesti pesmu We're All Gonna Die! Razbivši po malo već monotonu atmosferu koncerta uz malo crnog humora, u sred pesme zapevaće We Are the World, pesmu kojoj je značajni doprinos dao pokojni Michael Jackson. Ubrzo je koncert završen, ali nije moglo da prođe bez bisa, činilo se da je publika dovoljno entuzijastična i za još jedan koji se ipak nije dogodio.

Bilo je to uspešno veče u demonstriranju minimalizma i građenju atmosfere. Moglo je biti i više publike, ali s obzirom da je karta bila malo skuplja nego što smo navikli, izgleda da je to uticalo da na koncert dođu entuzijasti i oni koji su već manje više upoznati sa likom i delom autorke.