(Booka)
Pred nama je slučaj istinski renesansno multitalentovane umetnice
Na poleđini zbirke priča Mirande Džulaj Baš ti, baš tu stoji i preporuka zaista jedinstvene i vešte pripovedačice M. Dž. Hajlend (kod nas prisutna sa prevodima izvrsnih romana Jedan krevet za mene i Dnevnik laži od pre nekoliko godina). Hajlendova posve precizno dijagnosticira da „istina koju nudi Miranda Džulaj izgleda kao da nema autora, da je ispisana vremenom samim i zadivljujuća je“.
A Mirandu Džulaj smo (ili barem neki od nas) prethodno upoznali kao vrlu filmašicu iz odeljka američkog nezavisnog filma. Mnogima je 2005. godine za oko zapao njen film Me and You and Everyone We Know. Premda se dramaturški u značajnoj meri oslanjao na uvek upitnu postavku isprepletanosti junaka i sudbina, u krajnjem zbiru ovaj film je predstavljao zdraviji deo ponude dobrano izraubovanog američkog Sundance filma.
Moglo bi se bez mnogo posezanja za bombastičnim kvalifikacijiama i epitetima ustvrditi da Miranda Džulaj u pripovetkama još umešnije i probitačnije oslikava svet koji je okružuje i koji tako strastveno istražuje. Pripovetke prikupljene među koricama zbirke nazvane Baš ti, baš tu (u prevodu Ljiljane Ilić i Gordane Ilić Nikolić) nude osoben pripovedački glas i već sada (reč je o autorki u četvrtoj deceniji života) dovoljno oformljen i siguran umetnički izraz.
M. Dž. Hajlend je u svojoj hvali bila sasvim u pravu – mada je ogromna većina pripovedaka u ovoj zbirci izneta u prvom licu i jasno potenciranom ispovednom tonu, ovde nećemo naići na upadljivo prisustvo autora. Čini se da je nevidljiv i priče, nošene iskreno proživljenim turbulencijama i osebujnim unutrašnjim životima nesvakidašnjih, ali ipak neodoljivih likova, u punoj snazi i sa punim pravom stoje same za sebe i bez intruzije autora.
Kako autorka u jednoj od središnjih priča i sama prizna, ključna odrednica svetonazora njenih junaka je „paroksizam sopstva“, što će reći da junaci pripovesti Džulajeve svi od reda dragovoljno poniru u najdublje virove mahom melanholične (a katkad i manične) introspektivne kontemplacije. Ipak, Miranda Džulaj ovde znalački ugrađuje i diskretan otklon u odnosu na očekivano, te njeni heroji i heroine u svoj toj usredsređenosti na same sebe vidno čeznu za povezivanjem sa bližnjima i nekim nedostožnima (poput sredovečne junakinje priče o daminoj opsednutosti malodobnim naslednikom britanskog kraljevskog trona). Tu Miranda Džulaj u izmenjenom obliku (a i mediju, naravno) ponavlja idejnu suštinu svog filma.
Na nivou procene i navođenja mogućih i manje-više očitih formativnih uticaja pod kojima je stvarala Miranda Džulaj u ovoj spisateljskoj epizodi, osim Karvera kao sigurnog pogotka, mogu biti navedeni i Oster, Džojs Kerol Outs, u par mahova kada Džulajova otkriva i svoju komičarsku stranu (recimo u nenadano urnebesnoj priči Sestra) i još uvek neprevaziđena Fleneri o’Konor (autorka sjajne zbirke Teško je naći dobrog čoveka), pa i sama M. DŽ. Hajlend u centralnoj, najuspelijoj (i ponajdužoj) priči (Nešto čemu ne treba ništa).
Već nakon desetak pročitanih stranica ovog štiva kao jak i nesumnjiv utisak nametnuće se ocena da je reč o autorki čiji rad treba pratiti sa budnom pažnjom. Osim toga, može se izreći sud da je ovde reč o ne tako čestom slučaju gde pitkost i sadržajnost ne bivaju međusobno isključujuće kategorije, već napraotiv, dopuna jedna drugoj.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
laik (gost)
| 02.05.2011. 10.30.47
Cuo sam za "svijetonazor" , ali za "svetonazor" nikad. Da se razumemo, ja sam jedan od onih koji cvrsto zastupaju tezu da su "srpski" i "shrvatski" u stvair isti jezik sa gomilom sinonima. Medjutim i proed toga sto su strukturalno isti ili mnogo slicni, meni se zeludac okrene kad vidim u novinama da se neko napravio pametan i napisao "povesnicar" ili slicnu glupost. Uppravo to je slucaj i sa "svetonazorom". Svetonazor postoji isto onoliko koliko i "povest" u srpskom jeziku. A u srpskom jeziku postoji istorija.
Stoga, ne zameram na koriscenju sinonima, jer je sve to jedan jezik...s tim sto, ako vec koristite, onda korisitite svijetonazor a ne svetonazor, kao i povijest umesto povesti. Ovako ispada sm(ij)esno...
-
Pedja (gost)
| 03.05.2011. 09.58.56
Losa knjiga sa jos losijim prevodom.
To sam pomisio posle 10 tak procitanih stranica i taj me osecaj drzao do kraja knjige. Citanje ove knjige bilo je za mene mentalni napor jednak mentalnom naporu koji sam ulozio citajuci ovu nazovi kritiku. Kao da Zoran, moj prezimenjak, i ja nismo citali istu knjigu.
Miranda bolje da se drzi filmske umetnosti jer joj je prvi film sjajan. Drugi film The future jedva cekam da vidim. Od druge knjige Mirandine bezacu glavom bez obzira.
p.s.
u izdanju booke pored Mirandine knjige izaslo je jos 6. Toplo preporucujem svima
" Samoubistvo nevinosti" Dzefrija Judzinidisa
" Francuski roman" Frederika Begbedea
" U miso supi" Rju-a Murakamija
" Paranoja u Podgorici Balse Brkovica.
Porediti ove 4 knjige sa knjigom tananih pripovedaka velike filmske umetnice Mirande July je kao porediti knjige recimo Pola Ostera sa knjigama Isidore Bjelice.
-
Isidora (gost)
| 04.05.2011. 14.05.06
Mozda rec povest ne postoji u srpskom jeziku, ali postoji knjiga koja se zove Sentimentalna povest britanskog carstva. Autor je Borislav Pekic, a njemu valjda mozemo verovati da zna o cemu govori.
-
rečnik (gost)
| 10.05.2011. 12.28.06
dragi laiče, niste u pravu za "povest". ta reč postoji u srpskom jeziku, nalazi se u rečnicima matice srpske i SANU. ne morate mi verovati na reč, proveriti sami. dati su i neki primeri iz književnosti, koji uključuju j. j. zmaja, jovana skerlića... pekića je komentatorka isidora već pomenula.
što se svetonazora tiče, tu ste u pravu, to nije uobičajena reč u standardnom srpskom jeziku, ali je i za hrvatski, koji ste spomenulo, čudno "svijetonazor", jer je standardno "svjetonazor".
međutim, pravo je pitanje kako ste zaključili da reč ne postoji ako ste razumeli njeno značenje i ako ju je kritičar upotrebio? pošto "nazor" postoji u rečnicima standardnog srpskog jezika, i pošto je "svjetonazor" uobičajen u hrvatskoj, a rekao bih i u crnoj gori, zašto se ne bi ta reč mogla ekavizirati i preneti u srpski jezik? šta joj fali? zašto bismo ograničavali jezik na one reči i zabranjivali da reči sa njegovog širokog govornog područja slobodno prelaze granice i upotrebljavaju se kada za njima postoji potreba?
oprostite na saveti, ali predlažem da ne budete tako konzervativni, smirite želudac, opustite se i usmerite na sadržaj.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.