Doba letnjih kiša počinje...

Scenario: Miloš Pušić
Uloge: Filip Đurić, Nikola Spasojević, Milica Trifunović, Nada Dobanović, Nikola Ilić
Žanr: omladinska drama
Trajanje: 80 minuta
Proizvodnja: Srbija, 2009.

Baby steps i izvodljivost. Za sintagme ćemo lako, ali ovdašnji mlađani filmaši nikako da pojme važnost značenja ta dva koncepta. U silnoj želji da već prvim delom fascinaraju prvo svoju varoš, a potom, zašto da ne, i čitav beli (beli) svet, oni posrnu već pri prvim profesionalnim koracima pa se njihova dela, ukoliko do njih uopšte i dođe, raspadnu na najsitnije atome pod bagažom neodmerenih ambicija, odbijanja da se prihvati stvarnost i zagledanosti u vlastitu genijalnost. Otud i podozrenje većeg dela ovdašnje filmske publike kada su debitantski filmovi u pitanju.

Srećom, tu i tamo potkrade se i poneki drčni izuzetak od ovog neveselog pravila. Tu i tamo zablista neki junoša koji na vreme shvati važnost pažljivog hoda niz razvojni put uz brižno notiranje grešaka i zamki koji su u tom procesu neumitnost kao takva.

Dobra ilustracija za tu retku sortu je prvi celovečernji film Miloša Pušića Jesen u mojoj ulici. Ovaj film je nakratko zasijao u ponudi novosadskog festivala Cinema City dva leta unazad, da bi potom nestao pred radarima i najistrajnijih hroničara poduhvata ovdašnjih filmaša. I sada, bezmalo dve godine kasnije, ušunjao se na repertoar ovdašnjih bioskopa. Sva je prilika da pred nama nije nenadani blockbuster srpske sorte, ali, ono što je, uzimajući sve detalje konteksta u obzir, važnije – po sredi je film kome svakako vredi pružiti šansu i koji možda najavljuje dolazak vrle rediteljske snage.

Jesen u mojoj ulici je proizvod koji nam stiže iz Novog Sada, grada koji nekako nikako ne uspeva da evoluira iz sve veće varoše u istinski grad i grada u kome film u opštem smislu nikada zbilja nije zaživeo. Sa izuzetkom velikana Želimira Žilnika, naravno. I upravo su prepoznatljiva, upadljivo naturalistička poetika i prateći vizuelni izraz po kojoj spremno prepoznajemo Žilnikove radove važan potporni stub na koji Pušić oslanja svoje debitansko delo.

Jesen u mojoj ulici je veristički intonirana priča o letnjim danima dve prigradske zamlate koje tragaju za načinom da zarade novac za snevani odmor na moru. Vođeni tim ciljem oni krstare mikrokosmosom Detelinare (novosadskog predgrađa) uz epizodične avanture kojima nam autor predočava naravi što naseljavaju taj univerzum. Ništa epoholno, ništa nesvakidašnje niti sveže, ali, na sreću, zaodenuto u dovoljno filmično i ubedljivo pojavno ruho.

Pušić prevazilazi stege minimalnog budžeta te pred gledaoce isporučuje film koji se lako može pohvaliti na konto upečatljive atmosfere, smirenog pripovedačkog tona i sveukupne efektnosti. Nakon sasvim razumnog i očekivanog kolebanja na samom početku, Pušić dosta vešto zauzdava ovu intimistički obojenu povest o dokolici unutar neveselog društvenog konteksta. Uz to, Jesen u mojoj ulici osim pomenutog krasi i umešno prilagođena i smirena gluma (čak i poznatijih glumačkih pojava ovde unajmljenih u svrhu potpore i dodatnog nijansiranja), kao i Pušićeva nenametljiva, a suštinski primetno sugestivna režija.

Hteli-ne hteli, pre ili kasnije, autori ovog filma nailaze na kotu neizbežne komparacije sa „rođačkim“ delom Tilva Roš Nikole Ležaića sa kojim Pušićev debi zbilja deli dosta toga zajedničkog. Stoji da Jeseni... manjka celovitosti i unikatnosti kojima Tilva Roš može da se podiči, ali mimo tog poređenja stoji sud da Jesen u mojoj ulici jeste šarmantan,  smislen i uspeo film reditelja-debitanta, jedno simpatično (a lišeno usiljene duhovitosti kakvu znamo iz sličnih naslova Raše Andrića i Miroslava Momčilovića, recimo) i zanimljivo ostvarenje čijem se autoru bez mnogo premišljanja dosta toga može i mora oprostiti (na primer, stalna dečija boljka ovdašnjih i regionalnih mlađih sineasta - dramaturško istrčavanje u efekat navodnog šokantnog zaokreta u priči i tonu u poslednjoj rolni filma).

Slično, bez imalo povoda, dve zime unazad prikazanom Flešbeku, rediteljskom debiju Aleksandra Jankovića, Jesen u mojoj ulici zgodna je i rečita ilustracija debija koji nije sam sebi svrha i zdravih težnji (i sasvim prihvatljivih nesigurnosti) istinskih autora u nastajanju. Pametnima dosta.