Život piše romane, a neki od njih uđu i u lektiru

Scenario: Bert V. Royal
Uloge: Emma Stone, Penn Badgley, Amanda Bynes, Patricia Clarkson, Stanley Tucci, Thomas Haden Church, Lisa Kudrow
Žanr: tinejdžerska komedija
Trajanje: 92 min
Proizvodnja: SAD, 2010.

Reči su davnih dana još izgubile magijsku vrednost, ali nekada je samo jedna rečenica dovoljna da stvari postavi na svoje mesto i/ili posluži kao mamac kome se naprosto ne može odoleti. Tako lik koji tumači Emma Stone negde pri sredini filma Easy A rezignirano primeti: “John Hughes didn’t direct my movie“, i tih nekoliko reči efektno sažme čitav pristup autora ovog zbilja nesvakidašnjeg dela i svakako jednog od najkvalitetnijih filmskih ostvarenja u prethodnoj godini.

Iako se čisto formalno može ustvrditi da je Easy A slobodna i „impresionistička“, u kontekst tinejdžerskog ovomilenijumskog sveta pomerena adaptacija romana Slovo srama Nathaniela Hawthorna, ovo je u biti prvenstveno delo čiji autori sa puno poštovanja, takta i mudrosti preispituju nasleđe američkog omladinskog filma zlatnih osamdesetih godina prošlog veka.

A neizbežna stavka u tom preispitivanju je svakako maestro Hughes. Nedovoljno uvažavan od strane zvanične kritike u svojim najproduktivnijim i najkreativnijim danima, danas predstavlja ključno ime u kratkoj istoriji pametnog i kvalitetnog tinejdžerskog filma. Stoga ne čudi što se reditelj Will Gluck (kome je ovo, inače, tek druga režija, nakon Fired Up) fokusirao na funkcionalan i smislen omaž opusu Johna Hughesa znatno više no Hawthornovom literarnom predlošku od koga Easy A zapravo preuzima samo osnovni motiv i zaplet.

Emma Stone (Kul momci, Zečica iz koledža) u Easy A tumači šarmantnu, ali ipak tipičnu geek devojku koja postane žrtva vlastite laži kada čitava škola poveruje da je ona razvratnica. U početku igra, sitna pakost uperena prema ljubopitivoj prijateljici i zdravorazumski pokušaj da se bar na verbalnom nivou utekne u inspirativniji i za druge privlačniji identitet uskoro postaje grdna muka u životu (kako to već red i istorija filma i ovog podžanra nalažu) sluđene tinejdžerke. Njen novi identitet u potpunoj koliziji sa činjeničnim stanjem stvari postaje njena stigma koju ona, poput Hawthornove junakinje, isprva pokuša da prigrli i barem prividno preokrene u svoju korist.

U toj se tački Gluckov film susreće sa onim što je veliki Hughes ostavio za sobom - prepoznavanjem kodova društvenih uslovljavanja koji se sa šireg lako daju svesti i na milje srednjoškolskog mikrokosmosa. Gluckova Olive (ne samo zbog crvene kose koja je dovodi u direktnu vezu sa Molly Ringwald, vodećom glumicom Hughesovog opusa) u Easy A tako postaje sublimat teskoba koje su tištile, ali i određivale Hughesove junake. Teen angst če se, kada godine prođu i mudrost zauzme pozicije koje je držalo nestrpljenje, ionako ispostaviti kao neizbežna faza svakog mislećeg bića i kritičkog duha u nastajanju.

Easy A, međutim, nipošto ne bi smeli svoditi na nivo priče o omažu velikom uzoru i adaptaciji dela koje je izborilo mesto u obaveznoj školskoj lektiri. I sam po sebi, lišen gore navođenih analogija i korelacija, ovo je film koji pleni iskrenošću, šarmom i veštinom kojom su autori sastavili ovaj pačvork u kom su u potpune saglasje dovedene zaumnost i komunikativnost, kao dve često suprostavljene kategorije.

Easy A je, premda postmoderna vratolomija, ostvarenje koje predstavlja primer zdravog repertoarskog filma namenjenog mladima; manje strpljivima on pruža istinski duhovitu komediju sa neodoljivim centralnim likom (Emma Stone je dobacila i do nominacije za Zlatni globus), a onima zahtevnijima vešto poigravanje širim uticajama pop kulture. Autorima ovog filma svakako treba odati počast jer su uspeli u gotovo nemogućem – u oblandi lagodnog i šarenog populističkog filma proizveli su delo koje daje dosta povoda za ushićenje i dodatne analize, te Easy A u krajnjem zbiru ostavi utisak ostvarenja koje u sebi miri filmsku pismenost, sadržajnost, unikatnost sa jedne strane i suštinsku komunikativnost, sa druge.

Sasvim po šnitu Johna Hughesa, ali i po meri svog vremena i konteksta.