Dani drum-n-bass ritmova, upliva trancea i hip-hopa su definitivno iza Natache Atlas, a Mounqaliba je puritanski osmišljena i izvedena nova pesmarica arapske sete
Nomen est omen. Ime je znak. U istinitost te tvrdnje se pre nekoliko godina uverio i južnokorejski filmski čudotvorac (a ranije stolar!) kada je savršeni zvučni ekvivalent za 3-Iron, svoju priču o melanholičnom provalniku našao u veličanstvenoj, a geografski veoma udaljenoj pesmi Gafsa Natache Atlas. Tako je došlo do simbioze, čini se, na molekularnom nivou između južnokrejskog splina i glasa i nota ove muzičarke mnogoznačnog imena i komplikovanog etniciteta.
Priklještena između neposustajuće, zaslepljujuće antiislamske histerije, sa jedne, i konstantnog razvodnjavanja potencijala i višeznačnosti world muzike kroz Budha Bar i tome slične nakazne kompilacije na kojima se muzika Atlasove izjednačava sa Lanetom našeg Joksimovića, sa druge strane, Natacha Atlas je sa prethodnim albumom Mish Maouli napravila neočekivan, ali nadasve hrabar i, čini se, jedini razuman korak. Nakon veoma šarenog, produkcijski raskošnog i osavremenjenog prethodnika Something Dangerous, odlučila se za skup veoma sirovih, produkcijski svedenih pesama lišenih aranžerskih zahvata i drangulija, čime je stala u odbranu svojih korena i svog nasleđa (pri tom, ne sme se smetnuti s uma da je Natacha Atlas iz svog bogatog porodičnog nasleđa kao dominantni izabrala upravo taj semitski identitet).
Isti pristup je primenila, na gotovo akustički ogoljenom izdanju, Ana Hina pre dve godine, a slično stoje stvari i sa njenim najnovijim izdanjem, uz ogradu da je Atlasova album Mounqaliba (što bi u slobodnom prevodu značilo „preokret“ ili „u rikverc“) za još koju jotu pomerila u pravcu ortodokosije i tek blago osavremenjenog arapskog jazza.
Kao prvi utisak na ovoj ploči nameće se uniformnost zvuka. I bez semantičke gimnastike može se izvući zaključak da je reč o svesno odabranoj monolitnosti i homogenosti zvuka. Atlasova je to donekle i obrazložila predočavanjem idejnog vezivnog tkiva ovog izdanja – nadahnuće je ovog puta pronašla u poeziji Rabindranatha Tagore. Osim toga, La Belle (kako je već duže zovu verni sledbenici) i ovoga puta je posegnula za otvorenim društvenim angažmanom, ponudivši note i zvukove sa ovog izdanja kao zvučnu podršku pokretu/projektu Zeitgeist koji se bori za pravičniju ekonomiju zasnovanu na raspoloživim resursima.
Imajući sva gore navedena pojašnjenja, jasno je da se o ovoj ploči teško može suditi po aršinima predodređenim za pop-muziku kojoj je Natacha Atlas istrajno težila krajem prethodnog i ovog milenijuma. Atlasova se ovde okružila nama malo poznatima, a sudeći po učinku itekako veštim muzičarima iz islamskog sveta. Već na samom početku izdanja (najubedljivije u numerama Muwashah Ozkourini i, donekle, poletnoj Lahazat Nashwa) gruva tridesetočlani turski orkestar, a neke pesme poput Bada AlFajr i Ghoroub Atlasova izvodi uz pratnju kamernog orkestra.
Ugodno iznanađenje i predah od ortodoksno i pomalo rigidno postavljenog zvuka Mounqaliba donese dve obrade – šansone La Nuit est sur La Ville Francoise Hardy i River Man Nicka Draka, u kojim Atlasova još jednom demonstrira svoje superiorno umeće – ovo jesu obrade, ali i pesme sa jasnim žigom Natache Atlas koje ona vešto prevodi u arapsko notno sazvežđe, sa pijetetom prema delima onih koje (sa punim pravom) doživljava kao svoje srodnike po seti nad svetom koji se urušava pred očima onih kojima je do njega još i stalo.
Album se završava optimističnije intoniranim menuetom Nafourat El Anwar, osmišljenim u formi pletenice (u svetu islamske poezije otomanskog sveta nekad popularne forme), a nepuna tri minuta se učine dovoljna da LaBelle podseti na lepotu koja i dalje bivstvuje pod naslagama zla, nepravde i rugobe.
Mounqaliba nudi priliku za predah u varljivom svetu lepote, u svetu gde je svakom zapadu neophodan istok i obratno, gde su oproštaj i pomirenje raznorodnih još uvek mogući i gde je lična sreća teško izvodljiva opcija. Ovaj album je još jedna dovoljno jaka karika u sjajnom nizu. Dovoljno ličan da bi bio potresan, dovoljno univerzalan da bi probio jezičke i kulturološke barijere i nagomilane predrasude.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
klovn rasha (gost)
| 13.12.2010. 13.05.03
onako iskreno - something dangerous album je turbo folk koliko i lane od zeljka joksimovica, ali mi smo poznati kao narod kome tudje g***no mirishe...
da se razumemo - volim natashu atlas i transglobal undergrounkad mnogo vishe nego zeljka joksimovica, ali ne natezhite razliku koje gotovo i nema...
-
boginja! (gost)
| 13.12.2010. 13.10.22
samo kada bi ponovo došla u srbiju da nam ugreje srca...
-
@klovn rasha (gost)
| 13.12.2010. 16.25.00
da budem iskren, ne znam da li mi je odvratniji stav drugih koji pominjes (da tudje g**no mirise) ili ovaj tvoj da je turbo folk g**no.
+
ledja o(d) ledja z. joksima je super stvar. rado poslusam.
-
Dreser lavova (gost)
| 14.12.2010. 09.55.03
Uh, evo i mene, pa da cirkus bude kompletan. Ne dopada mi se muzika Natashe A. a još manje mi se dopada muzika Željka J..
To nema veze sa često pominjanim nus produktom varenja, već sa drugačijim poimanjem muzike. Slušao sam oba izvođača, za potrebe komentara, i došao do zaključka da je našin na koji oni koriste muzičku tradiciju prilično neoriginalan i bez inventivnih intervencija,često prelazeći liniju kiča i isključivo u službi dodvoravanja najširem slušalačkom ukusu (dakle komercijala) bez ličnog autorskog, ali i izvođačkog pečata.
Turbo -folk je i muzički i društveni fenomen koji zaslužuje da bude što pre zaboravljen - bačen u "hropotarnicu povijesti".
Pesma Leđa od leđa mi je eklatantan primer konfekcijske pop numere. Svaki dalji sud je bespotreban.
-
Великосрбенда (gost)
| 14.12.2010. 14.25.07
Познато је да светска музичка сцена већ једно 7-8 година врца од оригиналности (и не, не мислим на комерцијалну, већ на ундергроунд и врлд мјузик). Моја несебична подршка и Жељку и Наташи у борби против увезивања неповезивих ствари, те усиљених покушаја аргумената.
-
@dreser lavova (gost)
| 14.12.2010. 17.03.09
turbo folk nije samo nash muzicki i drustveni fenomen. moja "istrazivanja" vode do rai muzike odakle je kompletan turbo folk koncept i preuzet. dobrim delom i novi dancehall a pogotovo reggaeton se sustinski ne razlikuju od turbo folka. ako idemo bas u sitna crevca, ledja o ledja je moderni pop a i u takav moderni pop je utkan turbo folk. objasnjenje je jednostavno - sigurno se pesma ledja o ledja vishe svidja onima koji slusaju cec8u ili natashu atlas nego onima koji slusaju razne derivate pop muzike - od nasih indexa preko beach boys do stinga pre nego sto je i sting zabrljao sa turbo folkom (desert rose i ostalo...)
uostalom, sta to ima velelepno u muzici jednih the smiths npr ili interpol? muzicki se ne bi mogli okvalifikovati kao vrsni instrumentalisti, a ne krasi ih ni preterana doza originalnosti, sve je to vec vidjeno pre njih. tekstovi, mozda? izvinjavam se, meni stih"jos uvek sanjam da srecna se budim" od hanke paldum (by milic vukasinovic) vredi vise od cele diskografije interpola ili handsome furs ili toliko hajpovanih animal collective.
prema tome, vrsta muzike je stvar ukusa...uz svu nategnutu dozu "umetnickog senzibiliteta", kad rastavimo na proste clanove (tekst, sviracko umece, originalnost), the smiths nisu nista kvalitetniji od zeljka joksimovica npr ili pogotovo od gibonnija. gibonni je meni miljama ispred stinga, i produkcijski i aranzmanski a tekstove da i ne spominjem!
ako vec pricamo o muzici a ne o ovoj, grubo receno narodno/zabavnoj od cece i zeljka preko stinga i natasha atlas do interpola i handsome furs, onda pricamo o milesu davisu, davidu bowieu, zappi, pink floyd, hawkwind, pa i o bjork, nitinu sawhneyu, tool, meshuggah, tool, mars volta, massive attack...a ne o ovim "one two three four...she doesnt love me, i'm all alone" bendovima..
-
Djale o djale (gost)
| 14.12.2010. 18.49.03
Ima jedan cenjeni elitaski forum druge Srbije gde vas brisu (banuju ako ste previse uporni) ukoliko okacite youtube klip Dzibonija, jer tu se kace Haui Gelb, Nesnal, Boni Prins Bili i slicne ''nesporne velicine''.
Ovo ostalo je takozvani ''KDP''.
-
Djale o djale (gost)
| 14.12.2010. 18.51.59
Posle ''takozvani'' ne idu reci pod navodnicima. Tako mi i treba kad sam nepismeni srpski nacionalista. Nadam se da nece previse uticati na poantu komentara.
-
Alex (gost)
| 14.12.2010. 19.54.12
Ne radi se o razlici u stilu, nego u kvalitetu.
Koliko je Joksimović isto što i Natasha A., toliko zvučno odjekuje njegovo ime u svetu, kao njeno.
-
@alex (gost)
| 14.12.2010. 23.32.31
ne bih se bas slozio. ime gorana bregovica odjekuje u svetu barem koliko i ime natase atlas, pa ga to ne cini prihvacenim medju popboks publikom.
te bih da zakljucim - nema doticno poredjenje veze ni sa stilom, ni sa kvalitetom, vec sa besmislenim fobijama od odredjenih zvukova nahvatanim devedesetih.
-
@alex (gost)
| 15.12.2010. 00.06.39
a propo poredjenja uspjesnosti i kvaliteta joksimovica i natashe atlas, samo cu ti citirati iskrene stihove eyesburn:
viza, just to tear me up a while
'coz dem treat me as a immigrant child...
-
mim (gost)
| 15.12.2010. 20.45.59
Stigli smo i do Čiponija, već se gubim jer je sve ocigledno veze bez..
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.